Подранило лако Малисорче
од Вукеле, Малесије љуте.
Подранило, пушку дофатилс,
па је своју браћу окупило,
па Малисор мудро говорио:
"Знате л', браћо, није давно било,
кад смо лане на планину били,
о какву смо браћу изубили.
Изгубисмо Никол Марковога
па и Нуа, брата његовога,
погуби их Српче на крајини,
силно Српче Ђукићу Богдане.
Ја какав је Ђукићу Богдане,
такве злице на свијету нема.
Још му нема двадес и пет љета,
ал' цијелој Малесији смета.
Чува овце, бије Малисорце,
дичи с друштвом браћу Црногорце.
Ми за Нуа убисмо Филипа,
Богданова мила побратима,
и он бјеше из села Грнчара
што му тамо не бијеше пара,
у Србина, нити у Турчина,
нит' у каква танка Латинина.
Још како је Богдан осилио,
на Кути је кулу начинио.
Нека што је кулу начинио,
но је многе момке окупио,
од Цецуна, од села Ђулића,
ђе год има бирана младића,
он је, браћо, свима чобанбаша.
Него, браћо, Малисори љути,
да идемо на крваве Кути,
не би л' како Богдана убили
и његову откинули главу."
Кад Малисор ријеч завршио,
стиже к њима Прел Вукићу Машо,
силан јунак од Селце крваве.
Проговара Прел Вукићу Машо:
"Чујте, браћо, Малисори љути,
ја сам киван Богдану Ђукићу.
Он ми уби Николу и Нуа,
црно ми је срце за сестриће.
Ја ћу убит' Ђукића Богдана
и осветит два мила сестрића.
Његову ћу откинути главу,
ако јесам Прел Вукићу Машо."
Кад Вукели Маша саслушаше,
изабраше четовођу свога.
Изабраше Прел Вукића Маша,
са сред Селце, са сред Малесије.
Дохватише уте и мартинке,
па одоше на брдо Сточицу,
на Сточицу и на Липовицу,
па на равне погледаше Кути,
љепше Кути но дукати жути.
Угледаше Арнаути љути,
угледаше кулу Богданову,
а пред кулом пребијеле овце.
Код Богдана немаше чобана,
само један, Лалићу Радуне
и он чува пребијеле овце.
Са њима је остарила мајка,
Јасна гласна од шездесет љета,
што јој старост нимало не смета.
Још ту бјеху браћа Богданова,
једно Стеван, друго Миловане.
Ја какав је Ђукићу Богдане!
Љепоте му на свијету нема.
Таквог ока ни у једног момка!
Бог му дао пребијело лице,
бјело лице, мрке науснице,
танка стаса, а крута рамена,
ко људима из старих времена.
Ја какав је Лалићу Радуне,
он је, брате, стаса момачкога,
а по крви срца јуначкога.
Бог му дао око соколово,
ђе погледа, залудно не гађа,
вучки иде, а ајдучки краче
све би реко личи на ајдука,
на ајдука са осамнаест љета.
Чобани су овце смијешали.
Звона звече, а планине јече,
стоји ука два њина буљука.
Два чобана цијелога дана,
гађу гором нишан до нишана.
Јече Кути испод Липовице,
ђе су биле турске касапнице.
Памте Кути Пуја и Стојана
и бој љути војводе Миљана,
кад Ујк Пала распраши за вазда
Липовицом, српском стражарицом.
Бјеше, браћо, снијег ударио
и планине врхом ухватио,
све планине до саме равнине.
Проговара Ђукићу Богдане:
"Ој, Радуне, мој премили друже,
ајде бјеле овце да јавимо,
У Лумбрају, у турскоме крају,
нема данас на нас Малисора."
То зачула остарила мајка,
па овако мудро проговара:
"О мој сине, Ђукићу Богдане,
не јавите овце у Лумбрају,
јер Лумбраја никад сама није
без горскога вука ил' хајдука.
Знаш, Богдане, није давно било,
шта се деси насред Зелетина.
Подиже се Марђелошев Доко,
па га ето гором и планином
докле дође насред Зелетина.
Арнаути, љути Малисори,
ту убише два брата рођена.
Једно ти је Савовић Радошу,
друго ти је Савовић Милошу
од Фатића, братства јуначкога.
Убише их Турци Гусињани,
Гусињани и љути Вусањи."
Још старица поче бесједити:
"Но да вама наше јаде кажем,
ако моја бесједа помаже.
Подиже се једна чета мала,
Гусињана и љутих Вусања
о ледноме дану Савиноме.
На крпље се у Кути спустила
и Ђукића Дмитра погубила.
Убише га Ћела и Ћељићи,
из Вусања, мјеста проклетога,
ма њега су зорно осветили,
Цецуњани, на гласу јунаци,
који никада из чете не дођу
без носила, јал' без Турске главе."
Два чобана чују и не чују,
па бијеле смијешаше браве.
Опасаше по два фишектара,
а о раме московке бацише,
у Лумбрају овце изјавише.
По Лумбраји до триста оваца,
све оваца, без малих јањаца.
Њима цура поприврће стада
и на окуп чува с чобанима.
Бјеше згодна млада чобаница,
бјеше згодна као и Даница,
иако је млада најамница.
Кад чобане чета угледала,
поспусти се низ Сточицу клету.
Пред четом је Прел Вукићу Машо,
а за њиме Ђек Ујка јуначе,
за Ђек-Ујком и Бис Прељом љутим,
ето скупа Том Ђеке и Марка.
У бусију они западоше:
тијесно су мјесто изабрали
ђе но дане вуци и хајдуци
сакривени под јелове гране.
Кад је био вакат да се јави,
проговара Ђукићу Богдане:
"Ој Бога ти, Лалићу Радуне,
нама јесте вакат да се јави.
Ја ћy ићи право пред овцама,
а ти иди по сриједи стада,
а Јелица нек прикупља овце."
Како рече, тако учињеше.
Богдан ћикну за собом угича,
крену стадо низ Лумбрају клету.
Кад су били на дно од Лумбраје,
ал' запуца један грозд пушака
из бусије с обадвије стране.
На Богдана три-четири ране,
ма га руке још јуначки бране.
Нити виче куку, нити леле,
но све јунак гађа у Вукеле.
Богдан ти је допануо рана:
прва га је пушка погодила,
у бедрицу више од кољена;
друга га је пушка погодила,
у магазин, пушку оштетила;
трећа га је пушка погодила,
насред паса, ђе не чини гласа.
Но да видиш Малисоре љуте,
вучки иду, а вучки поскачу,
примичу се к Богдану Ђукићу,
не би ли му откинули главу.
Ал' то виђе Лалићу Радуне,
он дотрча к Ђукића Богдану.
Пушком гађа, брани четобашу,
четобашу, Ђукића Богдана.
Сам се бије, а прси не крије,
на тијесно стоји пораније.
Како које Малисорче прође,
њега Радун из московке гађа.
Но остаде једно Малисорче,
по имену Том - Ђека јуначе,
па он гађа Лалића Радуна.
Кроз талаган зрно пролећело.
Плану пушка, ништа не учиње,
а на огањ Радун одговара.
Пуче пушка Лалића Радуна,
па Том - Ђеку добро погодила,
у кофије, међу очи двије.
Лупи Тома у воду, ријеку,
сврши живот у своме вијеку.
А Јелица, хитра чобаница,
гласно виче, а тужно нариче
па имени браћу Богданову:
"Погибе вам ваше десно крило,
млад витеже, Ђукићу Богдане,
погубише њега Малисори,
у Лумбрају, у турскоме крају."
Кад то чуше два Ђукића млада,
једно Стеван, друго Миловане,
отрчаше уз воду, ријеку,
уз Лумбрају, у турскоме крају.
На Богдана мртва наиђоше,
Њега Радун мртва држијаше,
па овако браћи казиваше:
"Погибе нам, Богдане Ђукићу,
убише га Малесори љути.
Но остаде једно Малисорче,
на мене је уту опалио,
кроз талаган зрно пролећело,
пролећело, некуд одлећело,
ево ђе је сукно прошикало!
На огањ сам пушку опалио.
Ако га је моја погодила,
убила га међу очи живе,
у кофије међу очи двије."
Отрчаше браћа Богданова
да пронађу Том-Ђеку јунака.
Кад нађоше Том-Ђеку јунака
како мртав лежи у ријеку,
проговара Ђукић Миловане:
"Ој, Радуне, Бог те поживио,
кад си твога друга осветио,
друга твога, мила брата мога
и његову сачувао главу
да је Вукли уз Селпу не носе,
зато главу Вукелу посјеци!"
Проговара Лалићу Радуне:
"Ој, Ђукићи, браћо Богданова,
ти Стеване и ти Миловане,
осветите Ђукића Богдана
и Вукелу посјеците главу.
Ја ћy само пушку и фишектар,
то је моје кајно осветника."
Стеван ћути, ријеч не порече,
но Вукелу посијече главу.
Радун узе пушку и фишектар,
то ј' његово кајно осветника.
То је било, истина је, било,
Том-Ђекина мајка закукала,
Радунова мајка запјевала:
"Ој, Радуне, вазда ти пуцала!"
|
