После страшне битке на Косово,
Пропало је царство Лазарево,
Гдје су оба погинула цара,
Српски Лазар и Мурат Агара,
Што доведе војску из Азије
Да бој љути са Србима бије.
Ал га Милош уби и посјече
И изврши што Лазару рече,
Па отиде Богу на истину
Прије него што Лазар погину.
А Бајазит оца наслиједи,
Па почеше буне и нереди:
Од везира до аге и бега
Бивало је неправде и свега
Свакаквије рђа и милета,
Тако траја пет стотина љета,
А Срби се стално опираше
Чврсти отпор Турцима даваше,
Пресреташе турске караване,
Излазише на многе мегдане,
Одлазише у хајдуке често
Бранећ вјеру и слободе престо.
И за тијех пет вјекова дана
Имали су битки и мегдана,
И многе су муке подносили-
Али зубљу слободе носили.
Нема тога кад се Срби сложе
Да успјехе описати може,
И врлине српског прегалаштва
Српски понос и српска јунаштва
Али ко ће писати о свему
Па сам ову одабрао тему.
Када крену силан Бакин - беже,
Славно српско племе да повеже
Око себе окупио вође
Па у племе Васојево дође.
Тако беже у глави зауми
Да Васово племе уталуми,
А онда ће са Брдима лако:
Мораће га поштовати свако
Па у Гњили Поток ологори,
Зове слуге, про чибука збори:
„Хоћу ноћас под шатором овђе
Да ми цура ил невјеста дође;
Доведите жена лијепије
Да ћеифе моје тевабије,
Нек их љубе и нека мераче-
Још нека ми пошаљу хараче,
Нека добру цицвару направе,
За вечеру закољите браве,
Донесите ракије и вина.
А тако ми образа и дина,
Ко наредбу моју не прихвати,
Са главом ће морати да плати“.
Тако паша размишља и конта
Мисли да је брука и срамота
Преча него част и своја вјера
Па Србина хоће да натјера:
Да му љуби скуте и рукаве,
Да доноси своје браће главе;
Не зна да је највеће богатство
Част и понос, љуцко достојанство,
Што ће брзо морати да схвати
Ал се неће моћи покајати
Јер Рајовић Илија и Мића
Два витеза и храбра кућића
План скројише да убију бега
Русу главу да донесу с њега.
И Милован подршку им даде
Тај посао скупа да одраде.
Кад дан неста а тмуша завлада,
Под шатор су ушли изненада.
Виђе беже силуете двије,
Трља очи, јер сигуран није
Опасна га ухватила страва:
Да ли сања ил је стварно јава
Свезо му се језик за вилице,
Присјећа се сопствене кривице.
А два лава у њега гледају,
Приђоше му, трепнут му не дају,
Па му гласом тихијем говоре:
„Ко зло ради дочекат ће горе,
Могао си беже размислити
И заштитник сиротиње бити,
А не да је мучиш и силујеш
Што поруку Божију не чујеш.
Ко зло ради тај мора да плати
Нећемо се с тобом наглабати“.
Један од њих бритком сабљом ману-
Бегу глава поред трупа пану.
Па Илија Рајовић и Мића
Напише се најљепшега пића
Што највише урадити могу
Да Васову племену помогну,
Да им гране Сунце и слобода
Јер убише крвника народа.
Брзином се назад повратише
И главу му у поток бацише
Због бегове погибије ове
И данас се Бакин - поток зове.
Да би овај случај заташкали,
Сву су своју родбину позвали,
И старински бајун отворили:
И Рајов су појас извадили.
Сви присутни за њ'га ухватише
Као доказ потврде највише
Поштовања и људског признања-
Један другом да дају до знања:
Да се неће издат до једнога
Ради славе Архангела свога,
Јер то им је обавеза света
Као да је под ћивот заклета.
Но ујутру, када зора свану,
Када слуга под шатор упану
Виђе призор и велику страву:
Мртвог бега, али нема главу
Па дозива Турке у бијесу:
„Ноћас страже чувале нијесу,
Бег је мртав али нема главе,
Шта катили могу да направе
Пред злочином и њиним грдилом
Немоћни смо с овиликом силом
Призивамо помоћ од Алаха
А овако страдамо од Влаха“.
Кад под шатор Турци уиђоше
Обезглавњен труп бегов виђоше
Па у таквој невољи и муци
Збунише се шта раде хајдуци.
Ми не знамо њине обичаје:
„Србин ништа без крви не даје
Што смо дошли из Азије амо
Да огњишта туђа нападамо,
Ово нам је само опомена:
Но бјежимо јер нам друге нема!“
Па пођоше из Васојевића,
А јуначка браћа Рајовића,
Постадоше соколови сиви
С којима ће бртаство да се диви,
А Васово племе да се дичи
Истинитој историјској причи
Историја српска да запише,
Како бегу харач подмирише
|
