Ој, Бога ти, са Комова вило,
можли знати, ја ли ни казати,
куд се ђеше Клименти с Љубана,
са Љубана, са Штавне планине,
с Вељег Крша и са Злоречице,
са Краштице и са Грачанице,
испод наше горе Сјекирице?!
Вило комска, сестро од давнина,
шта би, сестро, насред Зелетина?!
Ђе погибе чета клименачка?
А ко чети поскида оружје?
Ко посјече главе клименачке
и ђе паде Дока од Дедоке?!
То начула са Комова вила,
па овако гором прозборила:
"Ој, Бога ми, ђецо Васојева,
ја сам била на Ком, на планину,
и гледала са Кома јунаке.
Побише се двије силне војске.
Једно су ти љути Малисори:
све Клименти, јунак до јунака.
Пред њима је Дока војевода:
силан јунак, звијер од ајдука.
Ко је с њиме бојак дијелио,
Богме ти је главу изгубио!
Друго су ти војвода Декока
и Катана с Дола Раичева.
Ту још бјеу остали ајдуци:
Дабетићи, ђеца Николића,
Вук Брајотић, Лека Ђиновићу,
сваког свали, иако је мали!
Грдно су ти прошли Малисори,
на Љубану, на Штавној планини,
на Краштици и на Злоречици,
на Вељему Кршу под Комове.
Сретоше се Дока и Дедока:
потегоше пале за појасом
па јурнуше један на другога.
Не зна Дока ђе је пафталија,
нит је може подасут барутом,
но с пињалом оштрим поскакује,
рад Дедоки да откине главу.
Но да видиш Дедоке војводе,
он не знаде ником поникнути,
но потеже ножа пламенита,
каљенога на девет огњева,
па на Доку јуриш учинио.
Виђе Дока да ће погинути,
маглу даде, а бјежати стаде,
но га ћepa Дедока војвода,
па овако јунак проговара:
"Стани Дока, ћepa те Дедока,
један од нас мора зијевнути,
под наџаком, јали навалијом,
под пињалом, ножем наоштреним
ил'под мојом сабљом окаљеном!"
Стрча Дока ближе Злоречици,
но га стиже војвода Дедока:
удари га ножем по рамену
откиде му и уво и руку,
па га гађа пушком гласовитом:
погоди га под плећку лијеву
на прси му прозор отворио.
Паде Дока, аратос га било,
и однесе с дрвљем и камењем!
А ту, горе, насред Зелетина
ка ј но тамо насред Грачанице,
испод наше горе Сјекирице
изгибоше одреда Клименти,
само један стркну преко Ума,
нека бјежи, више доћи неће."
Муње тутње, а Комови јече,
а кроз муње пролијеће вила,
па овако с горе проговара:
"Није наше племе узмицало,
но бранило земљу од старине.
Ође смо се давно настанили,
крст чували, име прослављали
и ђе треба били на мејдану.
|
