Бијела је полећела вила
Са планине са врх Зелетина,
А долеће вила на Превију
И погледа Васову нахију;
Па прикличе на Андријевицу
А имени српску поглавицу,
А на име Вуковић Миљана:
"О, Миљане, испод Кома бане,
Јеси л' чуо, јеси л' разумио?
Скадарски су осилили Турци,
Осилили Турци и Латини,
И планине наше уфатили:
Од Мојана те до Липовице,
Њине овце притисле главице,
Па се вију овце на колоне
Ка' бијели снијег на сметове,
А бију им на угиче звона,
Одлијежу врхови од Кома,
А пучу им пушке леденице,
Глас додаје до врх Сјекирице
И висока брда Товарнице.
Суљ Палевић од Сељце крваве
Изнио је бурбим од биљура,
Па он гледа Васову нахију
Да је прими као Малесију.
"Вазда смо се јуначки борили
И слободу витешки бранили,
А у доба војводе Лакића
И светога Петра Петровића,
Кад смо турска раја постанули,
Нијесмо им руке пољубили;
За главу смо главу уграбили,
А за плијен плијен плијенили
И свакога свога осветили,
Иако смо турска раја били.
Сад покупи Васову нахију
Те плијени клету Малесију,
Удари им, бане, на катуне
И учини на крајини буне."
Истина је што говори вила,
Јер то зачу од крајине крило.
Па да видиш Вуковић Миљана,
Нит' сјеђаше нит почијеваше
Но је ситну књигу направио,
Братучеда свога поздравио,
Капетана Новова Милуна:
" О Милуне, српски капетане,
Чим добијеш посулу од мене,
Одмах скочи на ноге лагане,
Па покупи све Љеворечане,
Ђе год знадеш момка ваљанога;
Скупи војску на равну Ножицу,
Ајде ш њоме на Андријевицу;
Узми собом доброга јунака,
Барјактара Марнића Новака,
Да ти носи барјак пред дружину."
Ону посла, другу књигу пише,
А на име војводи Стојану.
И овако њега поздравио:
"Капетане, војвода Стојане,
Купи твоје храбре Злоречане;
Узми собом братучеда свога,
Братучеда, Бошкова Милића,
У бој ће ти бити десна рука."
Кад је ону књигу оправио,
Онда трећу ситну књигу пише
Па је шаље Протовић Зарији
И овако њега поздравио:
"Чуј, делија, Протовић Зарија,
Покуп' твоје лијепе Краљане
Од Краљштице па до Врањештице
И висока брда Жољевице.
А кад скупиш војску на Краљштицу
Ајде ш њоме на Андријевицу,
Јер овамо сви на Липовицу
На Сул Паха сељечког војводу."
Четврту је књигу отправио,
Дедовића Мира поздравио:
"Ој, соколе, Дедовићу Миро,
Наше десно од крајине крило,
Купи војску и купи јунаке
По равноме Асу питомоме;
Па кад скупиш војску на Полицу
Ајде ш њоме на Андријевицу,
Јер оћемо сви на Липовицу,
Ђе је дошла Малесија љута
На њен зли пут и овога пута."
Пету књигу Миљан накитио
Па је шаље у Полимље равно
А на руке Ђолу капетану
И овако њега поздравио:
"Викни, Ђоле, Полимски соколе,
Па окрени брду Зелетину
На пресијек Суљу Сељчанину,
Ма му немој без нас ударити,
Јер га лако можеш поплашити."
Капетана када разумјеше,
Сви одједном на ноге скочише,
Силовиту војску покупише
И одоше на Андријевицу
Код војводе Вуковић Миљана.
Миљан тада посједе дората
Па он ноћно уз Божиће пође,
А у зору на Кути изађе.
Пред свијема војевода стаде
Па оваку команду издаде:
"Ој, соколе, Дедовићу Миро,
Ево теби три стотин' момака,
Све по избор бољи од бољега,
И ево ти два добра јунака:
Барјактара Марнића Новака
И од Краља, Лекић Милована,
У бој ћe ти бити десна рука.
Ако снага буде у Турака,
Немој ми се препанути Миро,
Ми ћемо ти у помоћи доћи."
Oћe Миро, весела му мајка,
Па узима два добра јунака,
Два јунака и триста момака
И у зору на капију дође,
И ту Суља Сељчанина нађе,
Око њега јато Малисора,
Малисори као змије љуте.
Како српску војску опазише
Сви ка' један на ноге скочише
Од колиба метеризе граде,
Бране себе и бијеле браве.
Грлом виче Дедовићу Миро:
"Ој, Марнићу, немала те мајка,
Тебе фале за добра јунака,
А ни мене не куди дружина,
Но ме памте Биор и Рожаје;
Ајде море да се огледамо,
Ко је бољи јунак на мејдану?"
Јунака је лако прекорити,
Ка' манита на зло научити.
Скочи Марнић ка' да се помами,
У лијеву барјак претурио,
А десном се за нож дохватио,
Па у Турке загон учинио;
Угледа га Суљо Сељчанине
Па га својим џефердаром гађе,
Новака је пушка погодила
И мртва га земљи положила.
Па утече Суљо Сељчанине
И крије се у бијеле браве,
А виђе га војвода Стојане
Па на Суља загон учинио,
Ал' је бржи Томовић Иване
И он лети као сува муња,
Жива Фата Сељчанина Суља,
Ману ножем посјече му главу
И освети доброга јунака,
Барјактара Марнића Новака.
Сложно Срби на катун удрише,
Многе турске главе уграбише
И велики плијен плијенише;
Јаве овце, ћерају говеда
И још воде коње седланике,
А Миљан им иде у сретање,
Живо му се срце ограшило,
А кад срете Марнића Новака,
Ђе га носе неколко момака,
И кад виђе да је погинуо,
Жао му га бјеше прећерано,
И топле га сузе попадоше.
Ал говори војвода Стојане:
"О, чули ме, војвода Миљане,
Ти не жали Марнића Новака,
Кад јуначки њега осветисмо,
Од ручника главу уграбисмо,
Уграби је Томовић Иване,
Он уфати Суља Сељчанина
И скиде му са рамена главу."
Кад то чуо војвода Миљане
Мало му се срце ограшило;
Па он стави војску у параду,
Избројише мртве и рањене,
Петнаест је рана допануло
А петина свега погинуло,
Међу њима Марнићу Новаче.
А кад турске главе избројише,
Двадесет и пет на број учинише,
Међу њима Суљ Палева глава,
А рањених и више је било.
Па остали плијен избројише:
Шест хиљада бијелијех брава,
Три стотине крава и волова
И стотину коња седланика,
И ту брацки плијен дијелише.
А Новака браћа понесоше,
У Ђулиће равно донесоше,
И ту њега брацки ожалише,
Ожалише па га укопаше.
|
