Подиже се једна чета мала
од Цецуна села маленога,
пред четом је Одовић Миличко.
Чета мала, три добра јунака.
Дуго чета по Гусињу шеће:
обукла се турски, арнаутски,
замотала пошу око главе,
а накриво ћулаф накривила,
збори српски, збори арнаутски,
у џамију клања као Турци.
Гледале је аге и бегови,
гледале их буле Гусињанке,
а највише гусињски јармази.
Једно вече насред тврда града
срете чета Асан-агу стара,
Сејда, Сена, Садију јунака,
па још Шеа, чобана на гласу.
Пита чету Асан-ага стари:
"Одакле сте незнане делије?
Да нијесте с Плава ил' Биора,
или откуд од Ипека града,
од питоме земље Метохије,
од Дечана, ја ли од Призрена,
ил' с Косова, поља широкога."
Одговара Одовић Миличко:
"Ми нијесмо с Плава и Биора,
нит с Косова, поља широкога,
нит с Призрена, нити од Дечана,
но смо, беже, од Ипека града.
Ова два су момци нежењени,
oћe, беже, да просе ђевојке.
Прочуло се по Ипеку граду,
да су згодне Гусињке ђевојке,
да их љепших на свијету нема,
равне су им са Комова виле,
са Комова и око Комова."
Замисли се Шабан-ага стари,
замисли се, споро проговара:
"Чујте, момци од Ипека града:
вјера турска, преварит вас нећу.
Има ође лијепа ђевојка,
вреди млада три царева града,
њу ти просе са свакоје стране:
стижу просци са сред Скадра града,
од Биора и од Зете равне,
но ти она неће ниједнога.
Прочуло се, незнане делије,
по Гусињу и около града,
да је вреба Одовић Миличко,
да је вреба Остојин Стефане,
да је вреба Радојев Јакове,
сви тројица каурске делије,
од Цецуна села маленога,
од злог легла из Васојевића.
Биће, момци, што је вазда било,
отеће је један од каура,
сва прилика, Остојин Стефане!
Но ве оћу нешто сјетовати:
Кад се крене војска са сред града,
три стотине љутих Гусињана,
која оће на широке Кути
када Лука припушћује вука,
а пред војском Феко Лаличићу,
ви идите у Фекове дворе,
отимајте из двора ђевојку,
па бјежите ка Ипеку граду..."
Чета мала, једва дочекала,
да се макне из Гусиња града.
Поздрави се, оде преко поља,
па се вину гори Липовици,
Липовици, српској узданици.
Сиђе чета на широке Кути,
на торине Остоје Лалића,
који чува овце по планина,
нешто попут Никца од Ровина.
Нађе чета дванаест чобана,
од Цецуна и равна Ђулића,
од Чечева и од Саврдака,
нађе јоште крилате ђевојке,
што поврћу овце чобанима.
Чета пила, мало одморила,
па дозвала на окуп другове.
Проговара Одовић Миличко:
"Ми смо синоћ били у Гусињу,
сусретосмо Асан-агу старца,
Сејда, Сена, Садију јунака,
па још Шеа, чобана на гласу.
Питао нас Шабан-ага стари: "
"Одакле сте, незнане делије?
Да нијесте с Плава ил Биора,
или откуд од Ипека града,
од питоме земље Метохије,
од Дечана, ја ли од Призрена,
ил' с Косова, поља широкога?"
" Ја сам вако аги прозборио:
"Ми нијесмо с Плава ил' Бихора,
нит с Косова, поља широкога,
нит с Призрена, нити од Дечана,
но смо, беже, од Ипека града.
Ова два су момци нежењени.
оће, беже, да просе ђевојке.
Прочуло се по Ипеку граду,
да су згодне Гусињке ђевојке,
да их љепших на свијету нема.
Равне су им виле са Комова,
са Комова и око Комова."
Послушајте шта ни Шабо каже:
"Чујте момци од Ипека града,
вјера турска, преварит вас нећу.
има ође лијепа ђевојка,
вреди млада три царева
града, њу ти просе са свакоје стане,
стижу просци са сред Скадра града,
од Биора и од Зете равне,
но ти она неће ниједнога.
Прочуло се, незнане делије,
по Гусињу и около града,
да је вреба Одовић Миличко,
да је вреба Остојин Стефане,
да је вреба Радојев Јакове,
сви су они каурске делије,
од Цецуна села маленога,
од злог легла из Васојевића.
Биће, момци шта је вазда било,
отеће је један од каура,
сва прилика, Остојин Стефане!"
Беже јоште нама проговара:
" Ја ве оћу нешто сјетовати:
кад се крене војска са сред града,
три стотине љутих Гусињана,
а пред војском Лаличићу Феко,
која иде на широке Кути
кад но Лука припушћује вука,
ви идите у Фекове дворе,
отимајте из двора ђевојку
да је каур млади не отима,
па бјежите ка Ипеку граду."
То смо чули у Гусињу граду:
ето на нас Феко Лаличићу
и он води триста Гусињана,
а највише момке јарамазе
које води Так-Бећир помамни,
што се фали да је јунак прави
да ј' убио тридесетак Срба,
тридесетак Срба па и више
и да има реске на кундаку,
на злој пушци, остала му пуста!
Па сад, браћо, да нешто чинимо:
но почујмо шта Остоја каже.
Проговара Остоја Лалићу,
јунак стари из многих мегдана,
што но уби усред бјела данка,
аранутског војводу Леш-Марка:
"Ој, чобани, са крајине вуци,
надвоје се, момци, дијелите:
једни држте врата од Гребена,
ту ће једна ударити војска,
други држте врата од Сточице,
од Сточице и од Липовице.
Сада, момци, смијешајте браве,
јавите и' на старе конаке,
у Чардачке горе и Чардаке.
Ну овамо коња за гласника,
нек глас чини у Васојевиће
да су Турци на Кути кренули,
да их води Феко Лаличићу.
глас учинте Шују Шћепанову,
капетану од наше крајине,
глас учинте војводи Стојану,
под Комове и око Комова.
Глас учинте Ђолу Милетину,
Милетину и Ђолу Лекину.
И сувише Дедовићу Миру
сви нек трче на широке Кути
не би ли ни Бог и срећу дао
да јуначки дочекамо Турке
и да ране српске заљечимо."
Но да видиш чобане с крајине:
на двоје се момци подјелише,
заузеше шкале и бусије,
пребројише у торби фишеке,
а гладилом ноже набридише.
Сам остаде Остоја Лалићу,
крај торине на широке Кути.
У слонове стадо ућерао,
преко крила пушку пребацио,
па сам реже зрна начетворо,
па кад гађа, па када погађа,
да се памте зрна Остојина.
Не би много, алакнуше Турци:
једни војште с Крста и Гребена,
други војште са брда Сточице,
са Сточице и са Липовице.
Бој се уби на широке Кути.
Јуре Турци, но падају често:
ђе помоле чело јали чалму,
ђе помоле рамена јуначка,
ђе помоле палац повр' шанца,
њега згоди стријела чобанска.
Јече Кути, а јаучу Турци,
а чобани, на гласу јунаци,
не пуштају шанац ни бусију,
но се бију, алу дочекују,
алу вељу, аждају крваву.
Но је тешко силу побједити.
Црни час је доша пред очима:
ваља само ноже потргнути
и паднути у боју јуначки.
Ал' ето ти војске изненада:
пред њоме је Шујо капетане,
а са њиме Голубовић Лука,
они воде под барјаком војску,
под барјаком Драг-Лале јунака.
Мало прође, дуго не трајало:
ето у бој војводе Стојана,
ето у бој Ђола Милетина,
Милетина и Ђола Лекина.
Ето у бој Дедовића Мира,
разреди се триста Васевића:
једни бију Турке од Гребена,
други бију Турке од Сточице,
од Сточице и од Липовице.
Зло доживље Лаличићу Феко:
он не смједе на торине доћи,
на торине Остоје Лалића,
е му паде четрдес' јармаза,
све јармаза, љутих Гусињана.
Неђе гором, к врху Липовице,
бој се уби, гора се пролама.
Ту погибе мали Радоњица
од јуначке куће Драговића,
ма га свећа Голубовић Драле,
огњен јунак са Попове Луке,
ђе но бјеху Драгољеви двори,
давног попа, наше мудре главе.
Ту погибе десетак Турака,
а међ' њима Дуле из Грнчара.
Ко га уби, весела му мајка.
Њега уби пушка осветничка,
мора да је брат брата свећао.
А то бјеше Савовић Вучићу!
Но да видиш Шћепанова Шуја,
на врх горе барјак пободоше,
да се вије, никад не сакрије.
Барјак ставља Драг-Лала с крајине,
да се знаде, да се приповједа,
да су Срби међу ударили,
данас овдје, а сјутра подаље,
сјутра даље до Тројана града.
Мало прође, дуго не трајало,
сиђе Шујо на широке Кути,
на торине Остоје Лалића.
Зачуди се Шујо и дружина:
нема њима Остоје Лалића.
Једно момче што торину чува,
проговара преко синџирлије:
"Ој бога ти, Шћепановић Шујо,
капетане од Комске крајине,
не тражите Остоју Лалића.
Он се, Шујо, горе дохватио,
винуо се гори Липовици.
Чујете ли како гора јечи,
како јечи, како се разлама.
Тамо ти је Остоја Лалићу:
зареко се, вјера му је тврда,
да ће наћи Фека или Са-Марка,
родног брата Леш-Марка војводе,
он ти, Шујо, неће долазити,
док не нађе Фека ил' Са-Марка..."
Докле момче у ријечи бјеше,
ал' ето ти Остоја Лалићу.
Њега срете Одовић Миличко,
млади јунак из Васојевића.
Обојица грле се и љубе,
удрила им радост у образе.
Остоја је стигао Са-Марка.
Убио га међу очи двије,
па му ножем отсјекао главу.
Проговара Остоја Лалићу:
"Ево, Шујо, главе арнаутске,
ево главе Са-Марка јунака,
мила брата Леш-Марка војводе.
Ја сам, Шујо, од крајине главо,
нарезао метак начетворо:
таким метком Леш-Марка убио,
таким метком Са-Марка јунака
да се Селца ође не помаља."
Васевићи, соколови сиви,
ударише плотун по Кутима.
Свима Шујо под барјаком каже:
"Браћо моја, са крајине вуци,
од када смо раја постанули:
ја у доба војводе Лакића,
ја у доба Петра Перовића,
нијесмо се Турцим поклонили,
за плијен смо плијен отимали,
а за главу двије отсјецали
и свакога свога освјетили!..."
|
