Поврх Кома пала тама
Гдје Ружица чува сама,
Овце чува дјевојчица,
Од седамнаест годиница.
Везак везе, стадо чува,
Планаински је вјетар дува.
Из зелене скочи траве,
Да окрене б’еле браве.
Тога часа и тренутка,
Отуд иду три хајдука,
Бјесна звјерад ко три вука.
Један њојзи назва бога,
Уста цура иза тога„
А други је боље, брже,
За десну је руку трже.
Па јој златни прстен сјече,
Са прста јој крвца тече.
А трећи јој реже косу,
Са грла јој бисер просу.
А кроз сузе цура рече:
Одакле сте, ви, човјече?
Ој, бога вам, љути змаји,
Који су вам родни краји?
А ми двоје дуговласи
Ми смо двоје Арбанаси.
Тај највише што те мучи,
Родно су му мјесто Кучи.
Oj, тако ти, цуро, бога
Кога имаш од свог рода?
Имала сам свог драгана,
Кој’ ми шета по горама.
Ево има двадес’ љета,
Албанијом земљом шета.
Пет година, има више,
Нит’ долази нити пише.
Један њојзи руку пружа:
Јеси л’ ти то, сестро, Ружа?
Јесам брате, бог т’ убио
Што си од мене учинио!
Нек ти крвца моја проста,
Но како ми мајка оста?
Он кошуљу своју реже,
Да сестрине ране веже.
Писмо пише поврх Кома,
па га мајци шаље дома.
Кад огрије сунце ноћи,
Драго ће ти дома доћи.
И Ружица, мила мајко,
И она ће исто тако.
Па се онда повратио,
Покрај мртве сестре сио.
Па је мало поисправи,
Под главу јој камен стави.
Па машинком пушком пуче,
У своје се срце стуче.
Ту осташе два цвијета,
Од двадесет и два љета.
Нека им је крвца проста,
Но како им мајка оста?
|
