Процвиљеле три српске војводе,
Три војводе од седморо брда,
У тамници Скадарског везира.
Једно бјеше Лијеш од Пипера,
Други Кола од Васојевића,
А треће је Вуксан од Роваца.
Љуто цвиле и невоља им је
Јер не виде сунца ни мјесеца,
Нити кога од племена свога,
А сјутра ће сва три погинути.
Три војводе по реду говоре
Међу собом воде разговоре,
Шта је коме данас најжалије.
Ријеч рече Лијеш од Пипера:
"Браћо моја, до двије војводе,
Имао сам у Пипере кулу,
И у кули вјереницу љубу,
Која живи с два нејака сина
А имао стадо у планини
И сувише хиљада дуката;
Код свега hy тога умријети,
У тамници Скадарског везира,
А животу помоћ ми не може.
То је мени, браћо, најжалије".
Ријеч рече Васојевић Кола:
"Браћо моја, двије војеводе,
Имао сам у Васојевиће
Од камена пребијелу кулу,
И у кули вјереницу љубу,
Нит љубљену нити миловану,
Нит карану нити сјетовану,
Па кад чуне да сам погинуо,
Моја ће се преудати љуба,
За другога од мене горега.
То је мене, браћо, најжалије."
Ријеч рече Вуксан од Роваца:
"Браћо моја, до двије војводе,
Нека куле огњем изгорјеле,
Нека љубе да их Бог убије,
Нека овце изјели их вуци,
Нека благо узели га Турци,
Ја ви тога не бих ни жалио,
Но је сјутра светитељ Илија,
Па га немам с чиме прославити,
То је мени, браћо, најжалије.
Не помаже хиљада оваца
Ни сво моје благо од Роваца,
Нити мене ни животу моме,
Нит' рад славе имена крснога."
па се Вуксан ка из сана трже,
Златан ножић дохватио брже,
И долази тамници на врата,
Па он зове капиџију млада:
"Молим ти се, капиџија млади,
Ајде, дођи тамници на врата,
Имам нешто с тобом бесједити."
Капиџија њега послушао,
Па долази тамници на врата,
А каже му Вуксан од Роваца:
"Крсно ми се име намјерило,
А благо се није придесило,
Па га немам с чиме прославити;
Но ти ево златнога ножића,
Понеси га Скадру на чаршију,
Па га продај за дукате жуте,
И купи ми од воска свијеће,
И донеси вина и ракије,
И бијела леба са чаршије,
И остале сваке ђаконије,
Да прославим моје крсно име,
И почастим браћу и дружину,
А ни тебе заборавит нећу."
Капиџија за брацку примио,
Узе ножић оде у чаршију,
И продаде за дукате жуте,
дукат узе од воска свијеће,
Два дуката вина и ракије,
И бијела леба са чаршије,
И остале сваке ђаконије,
Па донесе војводи Вуксану,
А Вуксан му брацки захвалио
И добро му исе учинио.
Вуксан ужди од воска свијеће,
Поче славит своје крсно име,
Сви усташе те се прекрстише
И на милост Богу захвалише.
Ријеч рече Вуксан од Роваца:
"Крсно име, светитељ Илија,
Сачувај ми образ и поштење,
А за живот ни молит' те нећу.
А кад би се ропства избавио
И дошао здраво и весело,
На ето ну Загорску главицу,
Онђе бих ти цркву направио,
Да се вјечна литурђија служи."
Амин Боже! Сви му прихватише,
Па војводе за софру сједоше,
Ију, пију и весеље раде,
Баш ка' да су на своје дворове.
Тако цјелу ноћцу боравише
Докле свану и ограну сунце.
Кад да видиш чуда и кисмета,
Тамничка се отворише врата,
Приступише четири џелата,
Па је први џелат говорио:
"Ко је овђе Лијеш од Пипера?
Пипери су порез порезали,
И за њега откуп оправили,
Нек изађе тамници на врата,
Да бројимо и есап чинимо,
Њему ваља дома полазити."
Кад то зачу Лијеш од Пипера,
Он мишљаше истина бијаше,
Па излази тамници на врата,
А они му посјекоше главу,
И метнуше на бедем од града,
А лешину изван града баце.
Па је други џелат говорио:
"Ко је овђе Васојевић Коле?
Васовићи порез порезали
И за њега откуп оправили,
Нек изађе тамници на врата,
Да бројимо и есап чинимо,
Њему ваља дома полазити."
Кад то зачу Васојевић Коле,
Он мишљаше истина бијаше,
Па излази тамници на врата,
А они му посјекоше главу,
И метнуше на бедем од града,
А лешину изван града баце,
Па је трећи џелат говорио:
"Ко је овђе Вуксан од Роваца?
Ровчани су порез порезали
И за њега откуп оправили,
Нек изађе тамници на врата,
Да бројимо и есап чинимо,
Њему ваља дома полазити."
Кад то зачу Вуксан од Роваца,
Виђе јунак да је пријевара,
Па излази тамници на врата
И овако ријеч проговара:
"Послушајте, четири џелата,
На мене је кошуља од злата,
Ваљала би пуста за везира,
А камо ли за мрка џелата,
Пустите ми савезане руке,
И скините од злата кошуљу,
Од крви је муанато злато".
Кад то чуше четири џелата,
Они њему одвезаше руке,
Кад се Вуксан крила дохватио,
Од џелата сабљу уграбио,
Ману тамо, а ману овамо,
Те посјече четири џелата,
Па утече Скадру низ чаршију,
Докле дође на мост на Ћуприју,
И ту срете оџу и кадију,
Сабљом ману посјече им главе.
Те се Вуксан поља дохватио
И утече весела му мајка,
А ћepa га три стотин Турака.
Ал га Турци виђет не могаху,
А камо ли да ухвате жива;
Па се они натраг повратише,
А Вуксана сама оставише.
Кад је Вуксан поље претурио,
Он окрену високој планини,
Докле дође на врх Сутормана,
Код сердара Бољевић Машана
Дивно сердар дочека војводу
И држи га за петнајест дана,
Па га сердар о свачему пита,
А Вуксан му све потанко прича,
За војводу Колу и Лијеша,
Како су му браћа погинула
И како је оба осветио,
И џелате њине погубио
За два брата четири џелата,
И сувише оџу и кадију.
А кад се је Вуксан одморио,
И наио љеба бијелога,
И дебела меса овнујскога,
И напио вина црвенога,
Он је једно јутро подранио,
Оде право у малена Ровца.
Здраво Вуксан до Ровца дође,
Па изађе на високу кулу,
И ту сједе да одмори крила.
Кад четврто јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Скочи Вуксан на ноге лагане,
Па улази у одају прву,
Те он узе сактијам сакета,
Пуна пуста небројена блага,
С благом оде Загорској главици,
Да он гради пребијелу цркву,
Градио је за годину дана.
Док је бјелу цркву саградио
Сво је Вуксан благо потрошио,
А за спомен што се избавио,
Из тамнице Скадарског везира.
|