На хиљаду девете стотине
четрдесет четврте године,
у то доба и то се догађа:
човјек своју светињу да гађа.
Хвала Богу неће никад више,
јер им тако у судбини пише.
Ово није прича но истина,
за једнога неваљалог сина,
уз благослов истомишљеника
то је брука за Српство велика
вјековима није било прије,
да се крстом прекрстит’ не смије.
Види јадног јунака и борца,
можда мајка превари му оца,
оног оца што се његов зове
стога мрзи православне дворе.
Крв у њега ко зна чија ли је
ил се друго иза тога крије,
љут на краља и његову војску
ил да силу покаже херојску,
не плаши се Бога ни светиње
тако могу само аветиње.
Баш у Пода код села Слатине
бјеше чета стала да почине
и одмори од љутога боја,
но да видиш једнога несоја.
Топ окрену њиме нанишани,
ко би хтио не смије да брани.
Већина су против Бога били
зато су му ово дозволили.
На Књажевцу цркву да поруши –
тежак гријех да носи на души.
Пламен суну тешки топ опали,
мислио је Бог је тако мали.
Зари с' зрно у ћошак од храма.
Није нико тако, од Адама,
своје личне рушио светиње
види сада ове аветиње!
Када цркву срушит' не могаше
основаше неко стовариште –
зар храм свети такву пажњу иште.
То потраја педесет година,
док Српкиња роди бољег сина.
Коло среће стално се окреће,
народ ово заборавит неће.
Бог не жури али све постиже,
опет народ на ноге се диже,
богомољу своју обновише,
што могаше к'о да позлатише,
и вјернике у њу повратише,
нова звона и звонаре нове.
А Бог казни безумнике ове.
То зна свако: Црна Гора мала
и Србија турском би се звала –
да не бјеше Цркве и гусала.
|
