Поранио Аметовић Феко
преко Врује воде пролазио,
и на сарај бегу долазио.
На јутро му селам учинио.
А Бег му је селам прихватио
и овако Феку говорио:
„Аирли ти, Аметовић Феко,
што си јутрос тако уранио,
ал’ је воља, али је невоља?”
Феко њему тако одговара.
„Није воља него је невоља.
Клети су се Власи осилили,
па су царску земљу поробили,
поробили Лаличића Кути.
Не плаћају данка ни ’арача,
ни агине ситне четвртине,
ни цареве велике мирије,
па су сада дојавили стада,
да испасу цареве пашњаке.
А ту има пет иљад’ оваца,
и хиљаду коза без јаради,
дв’је стотине крава и волова,
и стотину товарније коња,
но те молим, како старијега,
да ми дадеш изум и алале,
да покупим силовиту војску,
од Гусиња и од околине,
да ударим на широке Кути.
Чобане hy њине погубити,
и њихова стада плијенити.
Добар hy ти шићар поклонити,
за ашћера царева низама”.
Тако рече Феко ако Бог да,
као што му ни помоћи неће.
Бег је Феку изум поклонио,
Феко силну војску покупио,
уз Грнчар је с војском окренуо,
по ноћи кад тишина влада.
Он мишљаше нико не знаваше.
То је добар јунак опазио,
од Цецуна, села маленога,
а Ђукића братства јуначкога,
баш именом Ђукићу Миличко,
јер бијаше у чети јуначкој,
око тврда града Гусињскога.
Кад виђоше силовиту војску,
дадоше се на ноге лагане,
сви одоше кроз јелово грање.
Липовицу, брдо претурише,
па дођоше у широке Кути.
Пушком бију, а из гласа вичу:
„О чобани, браћо моја драга,
на вас иде силовита војска,
од Гусиња, крвничкога града,
’ohe ваша стада погубити,
а бијела стада плијенити.
Но ви ваша стада сатјерајте,
у Кркоре, доље надно Кути,
брзо наша пристигнуће војска.
Дајте гласа Шују капетану,
Хајд’ јунаци у село Цедуне.
Пушком мећу, а из гласа вичу:
„Ко је јунак, а паше оружје,
нек устаје на ноге јуначке,
на Кути нам ударише Турци,
небил’ наше посјекли чобане,
небил’ наша стада плијенили”.
Пушке пуни гласа додаваше,
и на бојно поље дозиваше,
те се силна ту покупи војска.
То зачуо Остоја Лалићу,
крај топине, на широке Кути,
па он збори Ђукићу Миличку,
нашем вуку и нашем ајдуку,
хајдук-Вељку на нашој крајини,
па Стојану Симовоме сину,
из Коњуха села крвавога.
У то доба Војводић Милићу,
на главаре ршум учинио,
па он први из ордије крену,
и с Турцима боја запођену.
Други јунак за њиме се крену,
из маленог села Кошутића,
по имену Савовић Вучићу.
Трећи јунак из ордије крену,
од Ђулића села питомога,
Драговића, братства јуначкога,
Драговића соко, Радојица.
Сви јунаци кајно соколови,
са Турцима кавгу заметнуше.
Ту погибе четрдес Турака,
од најбољих кућа у оџака,
од Гусиња, мјеста крвавога.
Но кад турске пушке запуцаше,
погодише нама Радојицу,
жива њега земља не дочека.
На њега се залећеше Турци,
да његову посијеку главу,
да је носе граду гусињскоме,
да се с њоме низ Крајину хвале.
Не дају га два добра јунака,
бране мртву, кано живу главу,
да се с њоме не поносе Турци,
да је граду носе Гусињскоме.
Па Турцима у сусрет пођоше.
Трже Милић сабљу оковану,
те Турчину одсијече главу.
Ал ни Вучић не сједи залуду,
но од ока пали џефердара.
Добра пушка ватру приватила,
паде Туре у траву на главу,
нож истрже, одсјече му главу.
Ко ’но први поче сјећи главе,
ко ’но први окрвави руке?
Понајпрви Војводић Милићу,
и са њиме Савовић Вучићу.
Виче Вучић кол’ко му глас даје:
„Стан Турчине, Бајрамовић Дуле,
ти си мене за срце ујео,
ти си мога брата погубио,
мила брата Савовић Николу,
у Гусиње, на турском пазару
срамота је бјежат са мејдана,
но ме чекај, срамота те било,
да са гвожђем живот дијелимо”.
Бјежи Турчин главом без обзира.
У то стиже Голубовић Драле,
јатагана држи у зубима,
шарку пушку држи у рукама.
Поред њега Ђукићу Миличко,
с треће стране Ђекић Миловане,
а с четврте иде Лекић Анто.
Сви по турску посјекоше главу,
Тад дођоше оба капетана,
и са њима триста Злоречана,
прегнаше их брду Липовици,
них Грнчаре равне проћераше,
па се онда натраг повратише,
тврду стражу на Кути ставише.
Око гроба коље пободоше,
турске главе на буково коље.
Дивно ли га браћа осветише,
осветише па га ожалише,
и вјечити спомен оставише,
јер га гусле заборавит неће,
јер је живот дао за поштење,
са смрћу се диче Црногорци,
када живот за слободу дају.
|
