Боже мили, зашто одвајкада,
Пушташ да ти зликовачка банда,
На хиљаде учини злочина,
Све ти просто, но окле Мурина?
Крај ријеке Лима варошица,
А повише брдо Сјекирица,
С обронцима високог Чакора,
И лијепог дичног Виситора,
Све говори, то је Црна Гора,
Па што онда зликовци У НАТУ,
Црна Гора кад није у рату,
Своју страшну показаше силу,
Што Мурину, Црне Горе крилу,
Разорише у плам претворише,
И срушише каменога моста,
Симбол града година подоста,
Шест невиних што страда живота,
Нек те сило безумна срамота!
Веле људи Свевишњег ми Бога,
Без иједног ваљаног разлога,
Осим што је малена Мурина,
По витештву веља од старина,
Што с преко ње стиже до Србије.
Што је врата плодне Метохије,
Про које је до града Призрена,
У витешка и славна времена,
Краљ Никола с војском Црне Горе,
Пјево: "Ђе си дични Виситоре",
И окле је ко Цар Душан прије,
Посто владар дивне Метохије,
Обећање своје испупио,
Кад је Турке из ње изгонио
Јер је некад пјево у младости,
Надахњиво срећом и радости,
Свеколико Српство што га има,
Кад с будило у оним данима,
Да ће звонит слободарска звона,
"Онамо намо за брда она"!
Што не смије превој на Чакору,
Да дијели славну Црну Гору,
Од Косова и од Метохије,
И од братске јуначке Србије!
Нити могу НАТО пројектили,
Ма колико моћни, снажни били,
Како хоће да нам капу кроје,
Нити Космет да узму под своје.
Ма не рече злочиначки НАТО,
Е Мурину гађали смо зато,
Јер баш зато то нам мјесто смета,
Све што буде случајна је штета,
Џаба штета, но људски животи,
Страшној сили, страшнијој срамоти,
Биће свједок вашијех недјела,
Плач и сузе Српства васцијела!
Јер Мурину тридестог априла,
Напала је нечастива сила,
Подло, мучки као сву Србију,
Ко Косово и ко Метохију,
Ђе невини страдају и гину,
Придружише њима и Мурину,
Кад се томе нико надо није,
Да се и ту крв невина лије,
Циљ им бјеше оне да заплаше,
Што се силе њихове не плаше,
Што с не плаше цара ни ћесара,
А камоли свјетскијех жандара,
Још да сруше моста каменога,
Симбол дивни града побједнога,
Да заплаше храбре Мурињане,
И да тешке нанесу им ране,
Па ће рећи за злочине тешке,
То случајно бијаху нам грешке.
Ма ће рећи гусле јаворове,
Ко због НАТА неће чекат зоре,
Кога Сунце нигда гријат неће,
Коме бјеше то задње прољеће,
Ко због једног безумног тренутка,
Осим гроба неће имат кутка,
Мирослава Мица Кнежевића,
Нит војника, а нити младића,
Но дијете од тринест година,
Страшно дјело, страшнијег злочина,
Историја умије да памти,
Кад се рати, као што се рати,
Кад се с пушком и са бајонетом,
Ратовало није са ђететом,
А ви пасји, погани милету,
Прекратисте путеве ђетету!
Па Јулија, мала Јуца Брудар,
Не преживље злочиначки удар,
Ама њених десетак година,
Биће свједок ужасног злочина,
Америке, НАТА и Клинтона,
И некаквог Блера из Лондона,
И кривци су што нам мала Јуца,
Нигда више неће гледат Сунца!
Оливера Максимовић-Оља,
Да времена бјеху каква боља,
Са твојијех дванаест година,
Љепотица била би Мурина,
И Приштине одакле си дошла,
Да се склониш од свјетских олоша,
Грабили б'се око тебе момци,
Пјевали ти пјесму Црногорци,
А сад неђе у немом бескрају,
Е, дај Боже почиваш у рају!
Па шта рећи да није клевета,
Ударила сила од свијета,
На невина три мала ђетета,
Три ђетета, срам вас вазда било,
Безобразна неваљала сило!
Страшна сило, ниђе те не било
Кад гађасте малену Мурину,
Ви убисте јуначку старину,
Е, Манојла Мана Коматину,
Што је тога дана Мурињане,
Предводио ка и многе дане,
На границу међу граничаре,
Да предају од срца им даре,
Први крену про Каменог моста,
И ту Мано Коматина оста,
Да се прича и приповиједа,
Видовита његова погледа,
Кад је реко: Кад се вако рати,
За смрт моју вас ће свијет знати,
Сва Европа и сва Америка,
Бјеху рјечи сјајног говорника,
На неђељу, прије тога, дана,
Смртоносних кад задоби рана,
Горди старац све је предвидио,
А кад ране смртне је добио,
Долази му уплакана лица,
Са два сина сестра му Љубица,
Дивна сестра бјеше осјетила,
Да оваква кад удара сила,
Удариће, знам, тако ми свега,
На угледног и на најбољега!
Дивног старца седамдесет проша
Кликово је Обилић Милоша,
И све славне српске витезове,
Да устну кад их старац зове,
И да Српство од изрода бране,
Да се на пут Америци стане,
И да свјетске спутају зликовце,
Да им стану ногом под гроце,
Да их ланцем и оковом вежу,
Да се нигда више не одвежу,
Вољу старца Коматине Мана,
Испун Боже ти брзијех дана!
Па нек каже сила Америка,
Кочановић што настрада Милка,
Са шездесет и девет година,
Свједок јесте вашијег злочина,
Срам вас било без лица убице,
Од вас самих и ове старице,
Пратиће вас свуда њена сјена,
Ви убице стараца и жена,
Ви убице ђечице малене,
Пратиће вас вазда њине сјене,
Веће казне за вас од те нема,
Нећте спават кад вам се дријема,
Нећте јести ни када сте гладни,
Остаћете биједни и јадни,
А Земљица узети вас неће,
Без вашега јада и несреће!
Па у страшном том крвопролићу,
Ране тешке Вукић Вулетићу,
Бјеше тога дана задобио,
С ранама се као лав борио,
А отац га стари соколио,
Са четрдес и двије године,
Држ се Вуле мој једини сине,
Да преболиш ове грдне ране,
Да ратнику-старцу једном сване,
Јер ме бише велике несреће,
У несрећи дако буде среће,
Да ми Вукић преживи некако,
Па све друго старцу биће лако,
Но судбина оће другачије,
Вукић Вуле Вулетић умрије!
Шеста жртва малене Мурине,
Од зла светског и горе судбине!
Све на НАТУ не бијаше доста,
Јер још има каменога моста,
Симбол града седамдесет љета,
И до данас ником није смета,
Али смета НАТО зликовцима,
Јер је понос града од давнина,
Јер је понос српскијех земаља,
Јер дар то је Александра краља,
Мурину и Васојевићима,
Као симбол да је вазда с њима!
Е Камени мост је одолио,
Лим га није низ воду однио,
Него тужан, рањен и поносан,
Светској сили остаде пркосан,
Ма убица, ко убица сваки,
На мјесто се свог злочина врати,
Десетога дана по поноћи,
Убице ће над Мурину доћи,
Сад са јатом страшних бомбардера,
А бјеше им једина намјера,
Да мост сруше који им пркоси,
И што ране јуначки подноси,
Што ће постат ако га не сруше,
Дио сваке праве српске душе,
А посто је и више но прије,
Симбол борбе против агресије,
Јер је силу осетио на се,
Страшне и зле НАТО Алијансе!
Лим мост вала однио није,
Биће моста истог ко и прије!
Е да ми је сад сердар Вукота,
Рекао би му тако ми живота,
Што нас снађе од светске погани,
Кун сердаре ниђе не омани!!!
То испјевах муринским жртвама,
Нека им је слава и хвала
|
