Испод Кома планине на гласу,
Сјаји сунце на сред поља равна
Ту су двори војводе Дамјана:
Веља кула крај бистра извора,
Висока јој гора око двора,
И у гори зелена ливада,
На ливади коло ухваћено.
У то коло љуба Дамјанова:
Све је коло главом надвисила,
И љепотом коло занијела.
Проговара из кола Никола:
Покриј лице, Дамјанова љубо!
Данас ћe ти Дамјан погинути,
Са твојега лица бијелога,
Јоште они у ријечи бјеше,
Пуче пушка из зелена луга,
И погоди у коло Дамјана,
Дамјан паде а љуба допаде:
Ој Дамјане моје јарко сунце!
Љепо ти ме бјеше обасјао,
Ал ми брже за горицу зађе,
Мртва глава али разговара:
Љубо моја, питома ружице!
Љепо ти ми бјеше процвјетала,
Ал залуд, кад с не китих тобом!
|
