Сад ћу пјеват за једнога ђака
Од јуначке куће и оџака
За Поповић из Лушца Илију
А са врата града Беранскога
Из малена књигу заволио
Основну је школу завршио
Уз бијелу Лавру Немањића
Пред манастир Ђурђеве Ступове
Школовање даље наставио
Преко Скопља усред Цариграда
Ту је турски језик научио и
Факултет правни завршио
Дуго вријеме школовања прође
А он кући његовој не дође
Родитеље своје зажелио
Браћу сестре и своје рођаке
И комшије другове и ђаке
И познате љуђе и јунаке
И његову лијепу околину
И прекрасну сву Лимску долину
И устаде он једнога дана
Пође на пут кући про Балкана
Путујући прође мјесец дана
Докле дође до града Беране
Једног јутра бјеше на уранку
Он тог јутра обрадова мајку
Ал га мајка већ познала није
Јер је давно отишао пут Азије
Непознаде сина тога дана
Као мајка Јанковић Стојана
Кад се Илија мало одморио
Од његовог дугог школовања
И његовог овог путовања
Прође више пуних мјесец дана
По налогу царскога фермана
Он посједе дужност кајмакана
Кајмаканску посједе висину
Да он суди србу и турчину
Међу Србе сад радост завлада
Илија им у Беране сада
Ал то није мило душманима
Берански га Турци омрзнуше
Лукаво и тајно сњим се косе
Тако прође три године дана
Од како је дошо за кајмекана
У бијелом граду сред Берана
Скупише се аге и бегови
И њихове хоџе и муфтије
У тајности говор започели
Шта ће радити и шта ће чинити
Не могу га више подносити
Да га трпе то не могу више
Да г’ убију то већ и не смију
Срби те га одмах осветити
Најмање ће бар десет убити
Све бираних ага и бегова
Што их бољи у дуњалук нема
И најзад се сви договорише
Те једнога пашу замолише
Да не буде у Беране више
Послаше га отле ка Пазару
У Сјеници проклетоме граду
У Сјеницу српску костурницу
Кад Илија пође за Сјеницу
Прате њега браћа и рођаци
Пријатељи сви познаници
Испратише сви се изљубише
Јер гледат се с’ њиме неће више
Стара га је испратила мајка
Јер га видјет неће на оџака
Кад Илија дође у Сјеницу
Кајмеканску засједе столицу
У Беране као што је био
Ал се јадан грдно преварио
Сјеница је за Србе тамница
И крвава горда костурица
Земљак његов што је с њим радио
Муслиман је потурица био
А родом је био из Кладнице
Сви су они били црногорци
Из Србије кад су одступали
Међу њима чувен мајор био
Родом Аџић Гавро са Лијеве ријеке
Кроз Кладицу када су наишли
Кладичани њих су опколили
И свакога среда су побили
Те им нема гроба и мрамора
А војвода Божо од Јавора
Удрио је с’ војском на Кладницу
Тад су дошла четири целата
Пред Илијина застадоше врата
Петнајестог тачно бјеше дана
Од како је дошао из Берана
На кабинет да отвори врата
Нападоше четири џелата
Нападоше живог сасјекоше
Узалудно Срби се жалише
Узалудно конзули долазише
Турчин лаже и куне се криво
Како тобош знао није
За убиство Поповић Илије
Тијело му у врећу ставише
И комате мајци упутише
Док проплака са Гиљеве вила
Тужна срца жалосна немила
Глас одјекну про црних гудура
Докле дође до ријеке Лима
И пристиже у дно Васојевића
У јуначко село Крш Фемића
Жалостан глас ојде уз нахију
За судију Поповић Илију
И жалосна звона зазвонише
На манастир Ђурђеве Ступове
Звонила су за четрдес дана
Звонила су стално сваког дана
Звона звоне свештеници служе
Све за душу Поповић Илије
Свеће горе насред панаије
Три је пута чета полазила
До сјеничког краја долазила
Из јуначког села Крш Фемића
Да Илију свете Поповића
Ал уљегнут у град није могла
Јер нијесу калауз имали
Зато су се тако повраћали
Ал’ су даље били на опрезу
Са Србима држали су везу
Жалост траја три године дана
Докле дође вакта и земана
Па му вакат и судбина дође
Те и крвник Бијелом Пољу дође
Кајмеканску засједе столицу
Ка Илија што је у Сјеницу
Писаће му црна слова скоро
И његова закукаће нана
Баш од руке Панта капетана
Убијао је Турке сваког дана
За њега се по пештери знало
Знало и од страха све дрхтало
И за њега и његова брата
Милутина, Сина Милунова
И онога Јола Лукинога
И њиховог Србина делију
Ђолевога Фемића Милију
Чим је Панто чуо једног дана
За крвника тога Кајмекана
А да им је дошао на нишана
Милутина одмах дозва брата
Дошао нам је кајмекан на врата
Да свећемо ми Србина брата
Да свећемо ми српског делију
Од Берана Поповић Илију
Побратима два они имаше
У Затону Гачевић Новицу
И његовог брата Вукашина
Не чакаше но им поручише
Да у току тога дана дођу
Јер сјутра освиће субота
Да извиде за тог кајмекана
Кајмекана и великог скота
На које се мјесто настанио
И кудије к њему могу доћи
И његову кућу огледати
Гачевићи чим гласа добише
У бистроме Лиму загазише
И обадва код њих два дођоше
Побратими кад се састадоше
О освети говор затурише
То извиђе па се натраг врате
Кад ево ти оба Гачевића
И стигоше пред Пантова врата
Панто призва Милутина брата
Сва четири они се састаше
И по вољи све им испричаше
Да станује про оне ћуприје
Ка Никољцу под Обровску шуму
И у кућу од два она спрата
Поврх куће све су њиве сиве
И да му је лако кући прићи
А кад такав хабер тад добише
Одмах они хитно вечераше
И убојене пушке прихватише
И бистрога Лима прегазише
Уз Оброво се шума дохватише
Пред његову кућу док дођоше
А низ обров стубе заграбише
Кајмекану кућу опколише
Ноћ је тамна киша удараше
Панто нешће па да чека више
Узе стубе и на прозор оде
Тија дана и рамазан бјеше
Таман када Панто до прозора
Запјеваше оџе на џамије
Са картом им прозор њин бијаше
Панто добро пљунком карту смокри
И тако је прозор отворио
Добро га је тада осмотрио
Три му свијеће гораше у соби
Док кајмекан са женом клањаше
А на прозор он и не гледаше
Онда Панто пушку му примаче
Обадвоје једним метком смаче
Низа стубе пође земљи сађе
Ал Милутин у томе помисли
Да га Турчин уопште не опази
Па дотрча да га види жива
У брзини закачио стубе
Сви тројица они измакоше
А сам Панто баш ту и остаде
Па се густој липи тада попе
Црногорску бомбу развидао
Два сата на липи стајао
И са липе стално посматрао
Да му откуд патрола не дође
Ал патрола долазила није
Но је другим путем продужила
Када се је све утишало
Панто тада спушти се низ липу
На речено мјесто је дошао
Са друштвом се његовим састао
И њима је по реду причао
Једним метком уби кајмекана
Кајмекана и његову жену
И отале они устадоше
На опрезу пушке припремише
И својим путем продужише
И у Затон село се спуштише
И дођоше здраво и весело
И у Лужац село поручише
Да крвника њиног су убили
И Илију њиног осветили
Тада Панта и Милутина
И његовог стрица Милију
У Стамболу Турци давијаше
Да им они царевину буне
И за турско царство и нехају
Но главаре турске убијају
Чим су они за тужби дознали
Они ноћу преко Бјеласице
Прије зоре пређоше границе
Спуштише се Тари у равницу
У Подбишће село ускочише
Код Ђиласа, Мирка и Николе
Јер их браћа сви пољани воле
А Бошковић Лазар тај командир
Књазу јави преко телефона
Прије мјесец и неколко дана
Кад биорски Турци ударише
Да сву школу на Брзави спале
Њих тројица школу су спасили
На вратима Амира убили
И сада су прије два три дана
У Бијелом Пољу убили кајмекана
Који уби Поповић Илију
Књаз Никола чим је разумио
Командиру Плавском наредио
Да их шаље одмах на Цетиње
А кад такву наредбу добише
Пут Цетиња одмах се спремише
И Ђилас и браћа са њима
Кад дођоше на равно Цетиње
Господару своме се јавише
Господар их дочекао мило
Са обадвије руке загрлио
И добро их књаже даровао
Са медаљом лика Обилића
Тог највећег српскога племића
И леворвер и пушке московке
Томе приде стотину метака
Црногорско златно одијело
И краљевско коло у Бранику
У његовом чувеном забрану
Да се они баш туда населе
И да живе ка сви црногорци
Још им даде златнија новаца
Да добаве коња и оваца
И дарова два Ђиласа брата.
|
