Ком планина пуна брава,
међу њима чобан спава.
Он не спава, но дријема,
јер тврдога санка нема.
И када га сан превари,
на ум су му б’јели брави.
Понекад тек дигне главу,
па на меку спушта траву.
Али једна цура млада
оставила своја стада,
Па момчету овце врће,
на своје се не осврће.
Кад поврати б’јеле браве,
сједе момку више главе.
Више главе момку сјела
те му хлада начињела
и овако цура збори:
„Дивно ли га, боже, створи!
Дивна момка црна ока,
друга нема до истока!”
|
