Поранила с Бјеласице вила,
И своја је раширила крила,
Комовима високој планини,
И Гусињу граду у долини,
Вруји води и ладног Грнчара,
А на дворе старих зулумћара,
Зулумћара од Косовског боја,
Четир' вјека што народ уходе
И по земљи Немањића ходе:
Харач купе Бога се не боје,
Ни Султана у Цариград што је,
Колац им је најдража алатка,
А конопац посластица слатка,
Насиље им једино у глави,
Што је више додијало раји
Слеће вила и прикупи крила:
На дворове силних Шабанага,
На зидине и тврде бедеме,
Украшене хајдучким главама,
Бритком сабљом што су посјчене,
Све Васових храбрих потомака,
Који зулум трпјет не могаше,
И свој живот на олтару даше,
Прислушајте браћо Шабанаге,
Мемет-паша и Ђул-беже љути
Ево јутрос рано доранила,
С Бјеласице, Кључа и Комова,
Са Морачког високог гребена,
Брдо-бачког ладнога извора,
Тог хајдучког збора и одмора!
И прошла сам Криви-до широки,
На Лисачко катуниште била,
Кнез Бацана Катанић виђела,
Наслонио гусле преко крила,
Шљивовицу љуту испијаше,
И хајдука Шарца спомињаше:
Откад Турска сила завојштила,
Од несрећног Косовскога боја,
Балкан читав што је прегазила,
Од Дунава до сињега мора,
Свакојака зулума чините,
По Србији и по Црној Гори:
Посјекосте четрдес кнезова,
Све српскијех дичних витезова,
На вас спрема кука и мотика,
Турски јарам скидат и крвника:
Када паше вилу послушаше,
Дигоше се као ватра жива,
На својијем лаганим ногама:
Шта то збориш вило несрећнице,
И вјечита наша проклетнице,
Каква буна, кука и мотика,
Каква раја каквога крвника,
Про султана нашег и алаха,
Какав Бацан, гусле и устанак,
Помислити, камоли дизати:
Раји ћемо узду притегнути,
Гусле ћемо у прах претворити,
Књез Бацана Комске црногорце,
На вјешала и глогове коце,
Све Скадарске напунит тамнице,
Са везиром рујно вино пити,
И султаном Балкан освојити:
Потом паше мало се сабраше:
Дедер вило с Бјеласице збори,
Дедер збори истину говори,
Шта се збива и шта се дешава,
У Васовој тврдој постојбини,
И у другим Српским крајинама:
Оће л' раја прихватит ислама,
Оће ли се српство затријети,
Оће л' раја џамије дизати,
И Алаха нашег кликовати?
Шта је вама, јесте ли при себи,
Какав ислам,џамије, клањање:
Половином осамнајстог в'јека,
Роди Српка витеза човјека,
Доби име Петровићу Ђорђе,
Хајдуци га зову Карађорђе:
Преци су му са зелена Лима,
Са Комскијех врлетних планина,
Што но Срп'ку моћ и снагу даје,
Дизат главу про Турске аждаје:
Ја ћуТурци, јоште зборит вама,
Што кријете вјешто од Султана,
Та недјела, грјехе, љуте ране,
И витештва код Вас све је мање,
Хајдук главе мећете на коце,
Да плашите мрке Црногорце,
Биле кадре стићи и утећи,
И на страшном мјесту постојати:
Ви правите од глава страшила,
Зоор јунака Васова племена!
Кљују црни гавранови главе,
Оштрим кљуном ваде очи чарне,
Ви радите што људи не раде,
Постадосте сиње кукавице,
И Гусињске турске удворице,
Гори него Колашинске злице,
Мушовића двора потурице:
Каквих нема цјела Црна Гора,
Од Комова до Јадранског мора!
И њенијех седам твдих брда,
По којима већ триста година,
Бој су били и крваве битке,
Црногорци соколови крути,
Које памти Омер-паша љути,
И горштаке старе крајишнике,
Што Васова чврста су граница,
Ви зборите ваша је гробница,
Поносита тврда Врањештица,
Колијевка планинских горштака,
С Мушовићем стално на мегдану,
Што чувају своју постојбину:
Слатињани, родила их мајка,
Мушовићу од њих кука Хајка,
Молећ сина свакојега дана,
Да се прође љутих Слатињана,
Тих чувара части и поштења,
Докле траје Васова имена:
И Речине што су покрај Таре,
Живе људи, орлушине старе,
То су прави Комски слободари,
Поштењаци и добри гуслари,
Што гуслама казују људима,
О великим вашим недјелима!
И јуначке ту су Краљске Баре,
Што родише људе и главаре,
Ђенерала војске црногорске,
И доктора Вешовић Јагоша,
Историју њину што написа:
Умна глава Васова племена,
Памтиће га многа покољења!
Тиме Турци немоћ казујете,
И Алаха свога скрнавите:
Држите се народне изреке,
Да батина изашла из раја,
Али иста имаде два краја!
Шћеде вила раширити крила,
Да се врне про Комског точила,
И извору што с Бачева пође,
Ал јој Шарац у памети дође,
И тридесет његових хајдука,
Наслони се на бедема тврда,
Испод оног Виситорског брда,
Па ће вако она зборит паши,
О хајдуку Шарцу-харамбаши!
Фазли-асли, тако га назвасте,
По вашеме јунаку Фазлији,
По брзини и сигурној руци,
Од ког стрепе азијати-Турци,
И домаће редом потурице,
Проклињући у Стамбол султана,
Што их посла про брда Балкана,
Да ратују, благо отимају,
И да кости своје остављају:
Турска то је гробница и ала,
Та проклета Црна Гора мала!
Непроходни кланци и планине,
Могу живјет само хајдучине,
Што их зову љуђи од мегдана,
Црногорских брда и племена!
Султан рече љути убојници,
И ратници ка што су Спартанци!
Јанка-Шарца његову дружину,
Гусле славне и људи спомињу,
Да су ишли код црнога Ђорђа,
Њих тринаест храбрих коловођа,
Са Комова дичних соколова:
Опреми их Катанић Бацане,
Мудри кнеже Васове нахије!
Млађеновић Глигорија стара,
И Ђиновић Радула, гуслара,
Са барјаком Сајичић Николу,
Радована- Лекин Делетића,
Дичног кнеза Јована Тадића,
С Кошутића Радула-витеза,
И умнога Саковић Стефана,
Умирника Павића Бакића,
Зор јунака Војводић Вуксана,
Узданицу Божа Вешовића,
Томашевић Величка мудрога,
Нићифора старог игумана,
И са њима Зечевић Милоша,
По црквеном канону Мојсија,
Што Ђурђеве ступове очува,
Православну вјеру што сачува,
Про Јавора високе планине,
И Србије земље Душанове:
Ту договор браћа направила,
На Суводол Турке дочекати,
И устанак Први најавити,
Споменути треба ради Бога,
Путописца Павла Ровињскога,
Што је стига из земље Русије,
Црне Горе писат историје,
Мудрог кнеза Мира Дедовића,
Са Полице те турске гробнице,
Што погуби Јусуфа Мемију,
Васовога рода крвопију,
Каквог неће више рађат мајка,
Зулумћара, потурице главне,
Од Бихора до Будимље равне,
Покрај оног брда, званог Граца,
Он опјева храброг Јанка- Шарца,
Четом својом ту је долазио,
Мемијеве утврде газио!
Другог пута, љуте Шабанаге,
На превару погубисте кнеза,
Из Будимље Николу витеза,
Од честите куће Кнежевића:
Десна му је рука одсјечена,
А лијева у крв до кољена,
Свезан за дуд ту скапао кнеже,
И сви други хајдуци горштаци,
Који бјеху на његове дворе,
Коначили с Кнезом запјевали,
Крсну славу ту су прослављали,
Арханђела свеца спомињали,
Са причешћа старог манастира,
Ђурђевијех камених ступова:
Тад сејмени из Гусиња стигли,
На превару барјак бјели дигли,
Своју бесу ту су погазили,
Крваво им славу честитали,
Десет глава сабљом поскидали,
Шенлучили добро се гостили,
У торбаке главе намјестили,
На четири помамна алата,
Обрадују, тебе пашу љута,
И Ђул-бега арнаута крута,
И везира Ибрахима строга,
Крвопију имена српскога:
Да украсе бедеме и жице,
Скадарскога пашалука злице,
Кад то чули Шарац и дружина,
Дохитали у походе њима,
С Проклетијског љутога камења,
Хајдучкога Фатића катуна,
И са Варде-Боровога-пода
И Царине од међе планине,
Са високих литица Комова,
Која роди Миљана Вукова,
Зоор војводу Васова племена!
Ту је Шарац браћу осветио,
И субашу Јусу објесио,
На ченгеле за дебелу гушу,
Ђе је кнеже испустио душу!
Труп са главом браћи саставио,
И опело њима учинио,
Молитвом се Богу помолио,
И опроштај од њега тражио:
Само Реџеп пустио сејмена,
Одсјека му руку до рамена,
Турске главе по њим отпремио,
Тебе пашо вако поручио:
Ти казујеш да се Шарац крије,
У Комове хладне Проклетије,
Са својијех тридес вјерних друга,
Ја сам доша Вама на мегдана,
На утврде и вјешала ваша,
Беранскога што смјештени крша,
Покрај старих Ђурђевих Ступова,
Што свакаква насиља чините,
Ни свога се Бога не бојите,
Одводите ђецу без повратка,
Правећ од њих најбоље војнике,
Јањичаре, љуте убојнике,
Забораве коријен и лозу,
Немањића витешку господу,
Светог Саве крвца је у њима,
То је Турци, ваша крхотина:
Божја воља за све људе иста,
Спомињао Алаха ил Христа!
Проклет ће вас мајчино млијеко,
Посисано са њихових груди,
Што чините што не чине људи:
Кад је Реџеп , Шарца разумио,
Гусињу је граду пожурио,
Из торбака главе повадио,
Седам глава љутијех сејмена,
Своју десну руку до рамена,
Нос и уши извади из ранца,
Каза паши поруку од Шарца!
Ту је Реџеп душу испустио,
И последње рјечи изустио!
И тебе ће Шарац главе доћи,
Неће много воде низ Лим проћи:
Што нас посла про Будиље равне,
Те ми своје изгубисмо главе!
Када паше поруку схватише,
Тад гласника везиру послаше,
И вако су њему поручили:
Чуј везире Турска поглавице,
Ти си глава од Скадра крвава,
И Балкана до Дунава плава,
Пашалуком цјелим што упраљаш,
Са Султаном нашим разговараш,
Шта чинити ако Бога знадеш?
Шарац нашег запалио Хана,
Разорио вјешала крвава,
Смијемо ли изаћ на мегдана,
На Градини код града Берана,
Или чекат Шарца и дружину,
На тврђави нашој у Гусињу:
Са њиме је чета одабрана,
И свих седам бираних јунака,
Какве неће више рађат мајка!
Што добили барјак црног -Ђока,
Испред братства и племена свога,
На Суводол што ће са њим ићи,
И устанак Први српски дићи!
Још Везире поручио нама,
Да предамо кључе од Берана,
Трећег пута мегдан учинити,
Посјечену браћу осветити:
Са њиме је Краговић Алекса,
Из Петњика тврдога Беранска,
Љеворечки Милош Вешовићу,
И Радослав храбри Вулевићу,
Зорни јунак Арије Чукићу,
Испод оне стјене Жељевице,
И хајдучке равне Градишнице,
Перко Пешић из горњијех села,
Храбри јунак лица је весела,
То је горштак прави са планине
Од чије се сабље лако гине:
И са њима Бојовићу Лука,
Десна рука комскијех хајдука,
Стари попо тврда узданица,
Кнез Бацана храбра перјаница,
Томашевић Величко са Лушца,
Узданица арамбаше Шарца,
И два брата Синане и Вуче,
Од јуначке Масловарић куће,
И Ђиновић Радуле са Вирца,
Што посјече Мучу Грујомирца,
Про Сућеске и Сеоца тврда,
Испод оног Јерињиног брда,
Што је многе сахранио главе,
Про Гусињске крваве тврђаве:
Ту везире Мемет-паша пао,
Крвавијех рана је допао,
Арамбаше Вула Крајишника,
И Раслава Бабовић хајдука,
Храбре жене Рачић-Кадри Јеле,
Понос братства и свите цијеле!
Што су тешких задобили рана,
Од сејмена љутих Гусињана!
Још везире да ти кажем нешто,
Ајдар-пашу посјекоше вјешто,
Ајдук- Шарца ти Комски хајдуци,
Изгледају као горски вуци,
Про Слатине када паша био,
Своју главу ту је изгубио,
Од Васиља, Шарца и Бацана,
Што му мало одбројили дана!
Та се вода пашином назвала,
Опомена нама је остала:
И док гласник код везира био,
Тврђаву је Шарац опколио,
Трећег пута мегдан учинио,
Посјечену браћу осветио!
Хајкуна му од помоћи била,
Тврђаве је врата ошкринула,
Све за љубав Шарца учинила,
И вјеру би своју превјерила:
То је сестра Асан-барјактара,
Сестричина Мемет-паше стара,
То је була какве равне није,
Љепотица гусињске нахије!
Кад Хајкуна-Шарцу близу била,
Пуче брешка саломи јој крила:
Асан-сестру уби из разлога,
Што вољела ајдука Комскога,
Шамлијанком оће је посјећи,
На комаде тјело јој исјећи,
Ту му Шарац руку посјекао,
И овако њему говорио:
Шта уради од сестре-Хајкуне,
Да те мајка за живота куне,
Да се стидиш њенога млијека,
Док је људи и док је човјека!
Сабљом ману одсјече му главу,
Попут муње са Комске литице,
Сузе рони љуби је у лице,
Призиваше Бога усред ноћи,
Да Хајкуни буде од помоћи:
Осам глава паде Шабанага,
И девета Асан-барјактара,
Како каже пословица стара,
Чему вакат томе и вријеме,
У крв им је запливало шљеме!
Са њим били и други хајдуци,
Са Комова љути Црногорци,
Бритка сабља Радулова Божа,
Што се турског не бојаше ножа,
И побратим Фатићу Јоване,
Што турцима задаваше ране,
И барјактар Драг-Лала Лалићу,
У њему је срце Обилићу,
Што са Варде планине пристига,
Крсташ барјак у небеса дига,
Цецуњане кликоваше своје,
Да се мача Турскога не боје,
И Оташев Никола чувени,
И син његов Стефан још малени,
Јоксимовић Радуле
И два Ђола Лекић и Зоњићу,
Што дођоше браћи у помоћи,
Усред кишне ноћи и поноћи!
С јатаганом Перов Саво био
На буљуке турке разгонио,
Десно крило Никол Делевићу,
Вожда рођак Арсо Ђурковићу,
Храбри јунак Вула из Божића,
Потомак је братства Катанића
Старе књиге што су написали,
И благослов од Бога добили:
Оставили Васову племену,
Право благо о Турском времену!
У Божиће испод Вељег-крша,
Лучевине цркву саградили,
Андријевном тако је назвали,
Што но Турци трипут је ложили:
Првог пута Ходоверди-паша,
Другог пута паша-Каримане,
Трећег пута Хајдур-паша љути,
Што га зову Мехмед-али паша,
Што од Пећи дође и Призрена,
Оће палит хришћанских светиња:
Уништити Васова корјена,
А ђевојке дичне Васојевке,
У харему водити султану,
Не оставит ока за свједока,
Од Васова племена жестока!
Петар вама паше поручива,
Са Цетиња, Биљарде, Ловћена,
Море Турци, не ложте светиња,
Прађедови што су саградили,
Андријевна тако је назвали,
Аманета нама оставили,
Да чувамо ка ока зенице,
Ту светињу про Комске литице,
И ријеке ладне Злоречице,
Прави бедем за турке Гусињце!
Испод брда главе Јерињине,
И високе Лисачке планине,
Зелетина, зеленога Лима,
И чувене мермерне стијене,
Жељевице и литице њене!
„Про пећине Краљевића Марка,
У гнијездо људи и јунака,,
Ту Илија Бабовић је био,
По тврђави Турке разгонио,
Изданак је Бабовића рода,
Од Крајишта мјеста јуначкога,
„Испод Комске високе литице,
Ђе не рађа мајка издајице,,
На Берату и Морији био,
Зор Турчина на двобој убио,
Куршим-паша њему честитао,
Те га назва сва турска ордија,
Стриц Иљија јунак с Прокљетија!
И још много другијех хајдука,
Десна рука били Шарца Јанка,
Силне Турке што су уходили,
И барјаке слободе носили:
Претка Васа прави су потомци,
Са Комова тврди Црногорци,
Турски зулум трпјет немогаше,
И устанак први подигоше,
Кнез Бацан је народ предводио,
И роду се своме одужио,
И још многи Васови потомци,
Српског рода прави Црногорци!
На олтару живот положил,
Крст и вјеру своју сачували,
Те послије четири вијека,
Диже главу Српска колијевка!
Зато гусле и људи спомињу,
Кнез Бацана, Шарца и дружину,
У вјекове храбре слободаре,
И Комова високијех горе,
Историја славна Црне Горе!
|