Ком планина, Лиса равна.
Лију сузе ових дана:
Заплакаше горе ове,
Жале своје соколове.
Погибоше два јунака
Које краси петокрака.
Саврх Кома вила кличе:
Гдје си, Бранко, бољшевиче!
Гдје си, Бајо, гдје си, Бранко!
Изгријало сунце јарко.
Огријало све планине,
Широм наше домовине.
Планинама Бранко зађе,
Те Јојића Баја нађе.
Вјерног друга и сокола,
Свога друга из свог кола.
Та два друга од милине
Сретоше се уз планине.
Кад су били наврх села,
Бајова их мајка срела,
Мајка срела, па им каже:
Хоће ноћас да вас траже.
Но, синови, соколови,
Вините се ко орлови.
Конак други потражите,
Да младине ви спасите.
Траж’те конак и до Кома,
Да би мајци дошли дома.
Ал’ у зору усред цика,
Пуче пушка издајника,
Уби Бранка бољшевика;
Уби банда злих варвара
Првог комског комесара,
И његовог замјеника,
Компартије див-војника.
Друг Делетић паде Бранко,
Сјајан као сунце јарко,
И звијезда пуна сјаја,
Дивна глава Јојић Баја.
Испод горе Смрчевице
Убише их издајице,
Априлскога једног дана,
А за рачун Талијана.
Звјерском камом црног мрака,
Уби нама два јунака,
Пуна снаге и полета,
Барјактаре нових чета.
Комски боре, друже Бранко,
Тебе с Бајом жали свако.
За вас Црна Гора јечи,
У бој ране кад лијечи.
На крв вашу изрод гази,
Но, освета већ долази.
Партизанске иду чете,
Друга Бранка да освете,
Друга Баја и остале,
Све другове, борце пале.
|