Древна мудрост учи од старина:
Чије овце тога и планина;
Нема борбе гдје нема јунака,
Нити кише без мутна облака,
Ни љубави без младога пара,
Ни трговца што неће да вара.
Провјерени стари пријатељи
Гранитни су за кућу темељи,
Слатко плакат и слатко пјевати,
Мирно спават и мирно сањати,
Ведра чела у лице гледати,
Пред суд части и савјести стати –
То и сада као и раније
Могу само творци историје.
Нема љепше на свијету ништа
Него савјест код човјека чиста,
Нит ружнија и тамнија слика
Него носит име издајника.
Тешко томе за ким звоно звони,
А народни презир што га гони,
Пред киме се затварају врата –
Узданице ту нема ни брата.
Најљепша је на извору вода,
А најдража од свега слобода.
Црни флор је знак људске жалости,
А зрак сунца - живота, радости.
Најбољи су кућа и имање
Гдје царују поштење и знање,
Када душа плива у радости,
Очишћена од сваке гадости
Често људи међу собом зборе:
Зло се трпи да не буде горе,
Тешко правди кад зли људи суде
Кад се црне успомене буде.
Зла времена без снијега није,
И то народ каже од раније.
А он пада, и то народ каже,
Свака звијер свој траг да покаже.
* * * *
Ова пјесма прошлост што је ствара
Не потиче из времена стара,
Но с почетка двадестог вијека,
Када наша родна колијевка
Поробљена бјеше од варвара
Бечког цара, силнога ћесара.
Црна Гора ломна и малена,
Ал' вјековном борбом прекаљена,
Робовати научила није
Од постанка своје историје.
Не може се магла ухватити,
Црногорци никад укротити
Да к’о сужњи живе и тугују
И оружје своје оплакују,
Но потајно праве договоре
Против Швабе како да се боре
И с огњишта прогнају изроде
Што каљају симболе слободе,
Најсветлије знамење народа,
Чедо крви напаћеног рода,
Прослављених поред генерала
У које се нада полагала
Да устанак поведу и шире
И Вешовић бјеше Радомире,
Војсковођа и личност позната
И последњи министар из рата
Црне Горе и њене управе
Међу моћне европске државе.
Те одлука прва што је пала,
А влада је из Беча послала:
За интерес поретка и мира
Интернират’ одмах Радомира
И све више с њиме официре
Да побуну у народ не шире.
Све предузет и покрет срушити,
У заметку њега угушити
Царска војска и ратна машина
Из бијела града Колашина
Чету посла бираних војника
И Пехера с њоме поручника
Да наредбу свог цара спроведе,
Радомира команди доведе.
Ал’ судбина друго коло креће,
Коло креће промјенљиве среће,
Не испуња за чим човјек жуди,
Него својој подређује ћуди.
Војска кући дође генерала,
Команда је наредбу му дала
И рекоше да чекања нема
Него за пут да се одмах спрема.
А Радомир војник од давнина,
Позната му војна дисциплина,
Опреми се, официру каже,
Да се с њиме никако не слаже,
Нек то знаде њемачка команда,
То његовом чину не припада
Да га војска толика спроводи,
Јер разлога за то не наоди.
Њих двојица и још једно лице
Да из своје узме јединице,
Те два брата њега да испрате
И са колског пута да се врате.
С предлогом се његовим сложише
И одмах се друму упутише,
Не журећи пређоше ријеку
У мисао утонули неку,
Извиру им слике срећних дана:
Ведри живот без крви и рана;
А кад бише преко једне стране,
Гдје су јеле посавиле гране,
Ту гдје вјетар слободно ћарлија,
Птица своју пјесму гдје извија,
Ту гдје трава опојно мирише,
А природа раздрагано дише,
Ту гдје човјек за слободом жуди,
А јунаштвом поносе се људи,
Ту гдје ор’ о гледа са висине
У простране подкомске ширине,
Ту куда су надирале паше
Да униште што се српско зваше,
Ту гдје бјеше и много мегдана
Што нам прича Букова Пољана,
Ту слобода гдје гнијездо леже,
Свако мјесто гдје је обиљежје
Догађаја бурних и времена
Из живота брдскијех племена,
Ту ницаху и чете хајдука,
Под командом Брајотића Вука,
Марковић Милоша чувена,
Див - јунака својега времена,
Те Куштрима, мудрог харамбаше,
Св’ јетлог лика из прошлости наше,
Фазли - Шарца, Бојовић Ненеза,
Поп Катане и Мирчете кнеза
По Санџаку ломише границе
До планине стизаху Јелице,
Такве чете Васове нахије
Сретале су браћу из Србије,
Биле спона два иста народа
Да с’ оствари жељена слобода,
И од Вожда примали барјаке
За најбоље борце и јунаке;
Сад на томе свијетлом олтару
И природе наљепшеме дару,
Један пуцањ проломи тишину...
И паника обузе дружину...
То Вешовић уби официра
И знак бјеше, нема с Швабом мира!
А тај пуцањ што с’ у простор вину
Својим гласом замоли планину
Да раскопча груди за ратнике
И окупи своје узданике,
Што ће уз гром огња пушчанога
Из чељусти ада неситога
Покушати да врате слободу,
Мир и спокој напаћеном роду.
А то бјеше невидљива сила
Што је Црну Гору наткрилила,
Са чиме се вазда поносила
Као Спарта кланцем Термопила.
А тај пуцањ оте сањарије
Официра моћне монархије
И прекрати све наде његове
Генералу да стави окове.
Надвише се времена страдања,
Робовања, гори одметања
Од Комова преко Дурмитора
До Ловћена и његових гора,
Војска љута а љућа управа,
Царска ријеч на крв подстрекава,
Наста прогон, дивљање и муке
Шваба тлачи и крвави руке,
А из земље најбоље синове
Потјераше право у логоре
Да не дижу у народу буну,
Да им кости у Мађарској труну.
Што се не хтје Швабама предати,
Нит’ ланцима ропскима везати,
Одметну се, оде мајци гори,
И настави с Швабом да се бори.
Црногорски то бјеху комити,
Кршни момци к’ о борови вити,
Оставише старе родитеље,
Родне куће огњиште, весеље,
Ожењени жене и дјечицу,
А млад момак своју вјереницу.
Такви пути слободе су пути
Да се ломе ропски ланци крути.
Црна Гора са безбројно чука
Опет поста гнијездо хајдука,
Као што је пет стотина љета
Судбина је гонила проклета
Док јунаци св’јетлу битку бију,
Крвљу својом творе историју.
Трећа група ту бијаше људи
Што се швапској повинова ћуди,
Не смета им што су срамна рука
Проклетога Бранковића Вука,
Лазарева све их стигла клетва
Проклета им да је свака жетва,
Омрзну им име свога рода,
Црна Гора и њена слобода,
И много јој јада задавали
Ропски ланци док су царевали.
* * * *
А сад гусле и драго гудало,
Што си нашу прошлост опјевало,
Све јунаке из бурних времена,
Из Васова што ниче племена,
Ријеч двије дајте братству моме
У том ратном путу крвавоме.
Из тог братства пет је заточника
Живот дало на пољу ратника,
Њина дјела пјесма ће вам рећи,
Нараштаји нек знају сљедећи,
Међу њима и два су војника
Са медаљом Обилића лика,
Арсеније то су и Томица
Што им призна славу јединица
За заслуге у рату стечене
Са попришта, крваве арене.
Ти синови Васове нахије,
Гдје се сјеме слободарско сије,
Коначишту војводе Миљана
И његових седам капетана,
Борци бјеху истинске слободе
За све наше балканске народе.
Но Томица још заслуга има
Поред ових на бо јним пољима
К ’ о љубитељ правде и истине
Бјеше симбол људске величине,
А и снага узвишена права,
Која нашу прошлост оцртава,
Све врлине тог човјека красе
И к’ о примјер памти се у масе,
Што му мјесто даше међу људе
Кад братствима у племену суде.
У покрету ,, Клубашке афере ”
Борац бјеше до врхунске мјере,
Те су њега и једномишљењаке,
За тај покрет велике јунаке,
Осудиле Књажеве судије
На двадесет година робије.
У Мађарској голготу преброди
И настави живот у слободи,
А држава нова и управа
Признаде му заслужена права
А кад бјеше старост га спопала
И јуначка снага малаксала,
У вријеме Другог свјетског рата
Од фашиста погибе џелата
Тих шест кућа у Мојашевића
Потомци су из братства Љубића,
Које даде Радоја с Душака
”Што се турских не боји пушака”
То му п јесма из народа каже
Кад се људи за јунаштво траже.
Па и сада то братство ратника
Са свих својих петнаест војника,
Слиједећи старом аманету
Да се боре за слободу свету,
Уз раме је Вешовићу стало
И у његов покрет се сврстало.
Пружише му пуно уточиште
И стадоше с њиме на поприште
Да ратују и с Швабом се боре
Кроз планине врлетне и горе,
Њима кућа бијаше планина
И раскошна подкомска ширина,
Са њима је и група гериле,
Уперена против швапске силе.
Ти горштаци поткомских врлети
Спремни бјеху вазда умријети,
Снагу су им громови калили
Слободарским мл’јеком задојили.
Али сила мрачних освајача
Преко својих дозна достављача
Гдје се одред тих комита крије,
Гдје се сјеме слободарско сије,
Дозна Швабо скровиште и базе,
Куд се крећу код кога долазе.
Тог народног отпора жариште
Одлучили бјеху да униште.
Све подручне позваше станице
Преко брзе телефонске жице,
Зборно мјесто њима саопштише
И борбени правац одредише.
Крвожедна куд их жеља носи
Дохиташе Цурановој Коси,
Гдје бијаше и база комита
Испод јеле међ’ гранама скрита
Видје Швабо у близини јелу
И око ње околину ц’ јелу,
Ситна шума њу је опколила,
А она се над њом надвисила
И своје је разасула гране
К’о дјевојка низ прса ђердане;
Видје под њом прилике блиједе
К’о из бајке старине сиједе,
Неко сједи а неко се брије,
Неко лице напаћено мије,
Неко пушку држи преко крила
И ако му бјеше досадила
С њом дружећи четири године
За слободу своје домовине,
Сви у мисли утонули круте
О несрећи својој и не слуте.
Са свих страна, са свакојег крила,
Војска јелу бјеше опколила
И троструким обручем опаса,
Мрачна авет не пусташе гласа
Док команда тишину распара
Сукну пламен из збитих честара,
Пада лишће и падају гране
Дрвеће се претвори у ране.
Та паклена ватра што завлада
За комите бјеше изненада,
Ал ’ се брзо за борбу прибраше
И оружја свога домогаше
Јуриш чине чела уздигнута
И бомбама прокрчише пута,
У њедрима родне груде миле
Мојашевић паде Мијаиле,
Самртне га ране опхрваше,
Ал’ му име лучом обасјаше.
Паде ратник с Плава и Гусиња,
Ком’ слобода бијаше светиња,
Паде ратник с Пећи и Дечани
И тврдога Скадра на Бојани,
Брегалнице и других ратишта,
Гдје се бране куће и огњишта,
И са фронта на ријеци Дрини
Часно служећ својој отаџбини.
Ту Миличка момка од пркоса
И људскога гласа и поноса
Би судбина горка и језива,
Рањенога ухватише жива,
Колашину поведоше граду,
Да остваре већ познату правду.
Сви остали боље среће бише
И ту тешку драму пребродише.
Сваки ратник што бој бије љути
Пред њиме су невидљиви пути,
Ма колико прошао мегдана,
Смрти нема без суђенадана
* * * *
Након ове тешке трагедије,
Швапска чизма на то стала није,
Већ наредног дана у свануће
Опколише све у селу куће
На које је тешка сумња пала
Помагали да су генерала.
Да одбране свога царства круну
Ивановић убише Драгуну.
Седамдесет имаше година,
А та војска препуна злочина
Да укрије срамоту и љагу,
Бацила је у неку прљагу
Те о гробу ни помена није
Црна земља гдје јој кости крије.
Под окриљем сурова времена,
По закону праха и пламена,
Прогонстава и насиља груба
Ухватише Богића и Љуба,
Отац и син братством Микетићи,
Судбина их не хтје мимоићи.
Њих су комске одгајиле горе,
Гдје се људи за слободу боре,
Гдје се пушка осветничка чује
И гдје јунак јунака кликује.
Богић, водник војске црногорске,
У борбама против силе царске
Под слободе заставу је стао,
За њен симбол и живот је дао.
Ухватише Милуна правника
И Мираша горштака ратника,
Сараднике главне Вешовића,
Што их даде кућа Мишовића,
Милун бјеше завршио право
Свом народу много обећав’о
Да послужи друштву и држави
Као борац патриота прави.
Свак код њега нађаше лијека,
Од неправде штићаше човјека,
Дивна младост тек се разбуктала
У будућност своју загледала,
Али зла коб друго коло креће,
Од тог ништа доживјети неће.
Мираш познат из Балканског рата.
У борбама против Азијата
И са Швабом све док рат трајаше
Тешкоћама ув’јек пркосаше,
Карактера и разума чиста,
Веза бјеше међу два министра:
Вешовића и Раичевића.
Пун поноса отаџбинског бића,
Такав бјеше за вријеме клуба,
Када сила "господара" груба
Овог комског поноснога сина
На двадесет осуди година.
Ухватише и њихова оца,
Старог Акса дичног Црногорца.
Част и понос бјеше му највиша
Што је унук Мојашевић Миша,
Колашинца што уби Бећира,
Десну руку скадарског везира.
То је Аксо поносна старина
Којега је пратила судбина
Да доживи и понос и славу,
А и драму и несрећу праву,
Буран живот бурних догађаја
Пратише га сав вијек до краја.
Таква бјеше његова судбина
Да надживи сва четири сина,
Да се нађе и у колу људи
Што државом управља и суди.
Имао је говорничког дара
На сахрани Томовић сердара
Што окупи чувена имена
Здравица је њему упућена
Да му дјела рече у говору,
Сват је био на Књажевом двору
Када сина жењаше Данила
Испод гордих ловћенских точила,
Црне Горе гдје бјеше елита
Дипломати и остала свита.
Дар са свадбе из Књажеве руке
Светиња је данас за унуке
И он ће се за много година
преносити са оца на сина.
Држави је знао да пркоси
Кад се с правом народнијем коси,
Да издржи муке и тамнице,
Да презире људе улизице,
Да им рече истину у очи-
То му покрет клубашки свједочи.
Цио живот у борби му прође
Да до правде и истине дође,
Ломио је велике тврђаве
И увијек уздигнуте главе
На постоље стао побједника,
Ето слике тог старог ратника
* * * *
Те горштаке испод комског ст’јења,
Пуне славе части и поштења,
Поведоше граду их на Тари
Да им суде моћни господари,
Али "правда” још истога дана
Бјеше њима јасно прочитана:
Без икаквог суда и суђења
И јавнога процеса и мњења
Смртна казна да их тамо чека.
Гле културе двадестог вијека!
Царски закон и правда крвава
Објесише Стожинића Сава,
Млади правник што слободу хоће,
А презире муке и тешкоће,
С том идејом у народ се вину
Као сури ор’о у висину
Да устанак у дјело претвори
И слободу народу избори,
Објесише великог ратника
И косовског правог осветника
Капетана Реџића Мијата
Што ратова два претходна рата.
Тај горостас са наших планина,
Права слика Баја Пивљанина,
Имао је урођеног дара
Да подвиге у јунаштву ствара
И да ломи велике тврђаве
Газећ’ гордо ријеке крваве.
Снага људска у њега је слита
Као да је тесан од гранита,
Све га људске красише врлине
Гдје част треба бранит домовине.
0бјесише Вешовића Влајка,
Какав бјеше рађала их мајка
К ’ о што роди браћу Југовиће
За потомство то духовно пиће.
Рођени је он брат генерала,
Нека му је и слава и хвала
За држање међу џелатима
То је понос нашим народима
Објесише Микетић Богића,
Виђен борац из Васојевића,
Из гнијезда многијех побуна.
Објесише Мишовић Милуна
И брата му рођеног Мираша,
Трагедија то бијаше наша
Истог дана и истога сата
И Миличка, од стрица им брата,
Добровољца Балканских ратова
Против тешког ропства Османова,
Гдје падоше јунаци од гласа,
Ту изгуби свога брата Васа
Бораше се и на Дрину воду
Кад нам Швабо угрози слободу.
Син простора комскога свемира
Лична пратња бјеше Радомира.
Пред вјешала кад га доведоше,
Он у лице Шваби говораше:
-Знајте добро, свјетски зулумћари,
Ми смо борци прекаљени стари
Што се смрти никако не плаше,
Традиције то говоре наше,
А ваше ће срамне главешине
Црном Гором смрдјет к’о стрвине.
То им рече па сам коноп хвата
И стави га себи око врата.
Швабска правда окрутна и груба
Тад’ осуди и Акса и Љуба,
Љубу даде двадесет година,
Старом Аксу од тог половина
Од смртне се спасише чељусти
Због старости и малољетности.
Трећег сина Аксова Богдана,
Прије овог трагичнога дана
Царска војска моћне Аустрије,
Гдје год дође ту злочине сије,
У злогласни Надмеђер потјера.
Ни пакао не бјеше му мјера,
Гдје бијаше мучилиште људи
Што се швапској не покори ћуди.
У том мјесту ужаса и страве
Остадоше многе људске главе
Црне Горе младијех момака
Из ратова великих јунака
Ту владаху ужаси и крици
И јадника жалосни повици,
Ту гдје костур живу сјену прати
Ни брат брата не може познати,
Гдје царују вулгарне ријечи
А мученик на самрти јечи
К’о да себе јадник оплакује
Или своју дјецу преручује...
Ту гдје људско не постоји ништа
Сем трагови крви разбојишта,
Богдан сломи сва од пакла врата
И издржа све тешкоће рата.
Он бијаше високог морала
А противник насиља и зала.
И к’о такав, још из младих дана,
Бјеше њему идеална страна
Да се бори за прогрес човјека
И у борби да нађе лијека.
У Клубашком покрету чувеном
Црногорском крвљу натопљеном,
У том с Књазом политичком рату;
К’о Мирашу, његовоме брату,
И њему су Књажеве судије
Дали двадест година робије,
Ето бечка шта ради култура
У поткомска ова брда сура!
К’о да смо им Беча разорили,
А ми од њих кућу смо бранили,
Бранили смо кућу и огњиште
То једино своје уточиште,
Црну Гору и њено стијење,
Своје име и своје поштење.
* * * *
Тешко може перо да. опише
Тешке јаде што нас задесише.
У те дане крвава терора
Што доживље мала Црна Гора.
Војска чуда невиђена ствара
По наредби од владе и цара
Црногорски народ да осуди,
На стотине стријељају људи.
Жене, дјецу трпа у логоре
У мукама тешким да их море.
Гледајући шта силници раде
И са чиме своју душу сладе,
Из камена суза би потекла
А камоли из срца човјека!
Све је теже из дана до дана,
Не чује се пјесма код чобана,
Нити ован звоно да растреса,
Земља стење а плачу небеса.
Нема нигде да фрула засвира,
Нити пјесма да у срцу дира,
Све замукло и мучнина влада,
Препуно је чемера и јада.
У душу се уселила тама,
Замукле су струне на гуслама,
Рањени су градови и села,
Рањени су извори и врела,
Рањене су горе и планине,
Рањене су и морске пучине,
Рањено је гдје човјек нагази,
Гдје се сунце рађа и залази.
По селима свуд се лелек чује,
Погинуле народ оплакује,
Оплакује, горке сузе лије,
То дар бјеше моћне Аустрије,
А упућен од Фрања је цара,
Црне Горе новог господара,
То је правда из руке силника
Огледало грубих насилника.
Наступила црна су времена,
У покрету колоне су жена:
Претражују долине и стране,
Беру траву дјецу да прехране,
Крваве им и ноге и руке,
Гладне, босе иду на кулуке.
Мисле Швабе са тим да умире
И германско царство да прошире.
За њих нема моралних закона,
Са цркава поскидаше звона
И скрнаве културне баштине
Што до свјетске достижу висине.
Ти зли људи великога царства
Премашише норме достојанства
И на Ловћен атак учинише,
Његошеву капелу срушише.
Ти немили и незвани гости
Скидоше му са Ловћена кости,
Јер те кости генија поете
Тирјанима и мртве пријете.
Упаљене бакље су слободе
За словенске балканске народе
И јаче су од свих хаубица
Којима се поноси убица.
Црногорци мријет навикнути,
Петвјековни то им бјеху пути,
Не зазиру ни од швапске гује,
Крик орлова Поткомљем се чује,
А борба се силином развија
Кад погибе Миловић Зарија.
Као ратник познат је одавно
Борећи се за слободу славно.
Њега сестра освети Љубица
Својом главом плати га убица,
Та одива братства Миловића
У кућу је удата Ђекића.
Име мужа Михаило гласи,
А и њега рањенога спаси,
Том се славом Црногорке ките,
Па и она пође у комите
Гора бјеше дјеца јој и кућа
И постеља покрај мужа врућа.
Мјесто сина и својега мужа
Пушку грли и њој љубав пружа,
Низ плећа је разасула косе,
А велике идеје је носе
Што обзорјем небеса парају
И видике нове отварају.
Такве бјеху многе Црногорке
Што судбине искусише горке,
Као што је Шаулић Јелена
Јунакиња тог тешког времена.
То је кћерка попа Шаулића,
Вјереница Бошка Бојовића,
Див - јунака онога времена
Што их брдска дадоше племена.
Рат са Швабом непомирљив води,
А памте је и наши изроди,
Јер шпијуне и лопуже наше
На лицу их мјеста кажњаваше,
Исто тако швапске љубавнице
Што каљаху Црногорке лице,
А бјеше јој закон и начело:
Један метак у прљаво чело.
Кад су виле на договор биле,
На језеро гдје су се купиле
Да земаљску створе љепотицу,
Њу узеше као миљеницу.
На рођењу њеноме су биле
И својим је мл’јеком задојиле,
Уљепшале од главе до пете
Младу момку памет да помете:
Нека косу и лице румено,
Нека усне и око ватрено,
Стас и бујност к’о у мају зора
Кад засија са врх Дурмитора.
Најстарија што бијаше вила,
Јунаштвом је бјеше задојила,
Задојила, борби нам’ јенила,
Каошто је Војводу Момчила.
И такву је даше Црној Гори
Вјечном зубљом да сија и гори.
Дурмиторска језера зелена
Бјеху њојзи кућа омиљена.
Ту је младе проводила дане
Гдје се звјери људским месом хране.
А та жена за комитовање
Добила је и јавно признање,
Карађорђа зв’језду с мачевима
Што се само даје херојима.
Из тих дана борбе и страдања
И народа невинога клања
Ракочевић бијаше Мируша,
Узданица и комита душа.
Прекобрђе родно јој је мјесто,
Родно мјесто, свјетилиште често.
Овце чува скривен пиштољ носи,
Младошћу се горштачком поноси.
Од сунца јој преплануло лице,
Под шајкачом скрила плетенице.
За Јеленом изостала није
Гдје се крвца за слободу лије.
Чувајући овце по планини,
Гласдаваше комитској дружини,
Јер знаваше стазе и богазе
Куд се Швабе крећу и пролазе.
Та поносна кршна горштакиња,
Прерушена као просјакина,
Под окриљем планинског немира
Сусрела је швапског официра
Који женско препознаде лице,
Иако је скрила плетенице
Одлучи се на дјело крваво
Па похита пут Мируше право,
Руку десну на пиштољ држаше
А кукавац црни не знаваше
Црногорке да су љуте змије
Да ће њега уграбити прије
Пуцањ чу се, одјекну долина,
А одазва гора и планина
Кад официр на земљу се свали
Поновише и други рафали,
Јер Мируши не задрхта рука
Ни на другог крвожедног вука.
То је рука у јунака права
Па када их обадва „успава“,
Саме овце остави планини
И приступи комитској дружини.
Поред овог швапског официра
Вахтмајстора још два ликвидира,
А бјеху јој омиљена мета
Да се с њима на попришту срета
У борбама комитских одреда
Паде јунак великог угледа,
Из Трешњева Машовићу Ристо,
Као ратник у борби је блис'то
Од Гребена па до Скадра града
Вешовића гдје стиза бригада,
Увјек спреман да руши злотвора,
Кућа њему бјеше комска гора,
А пећина к’о царска палата
За све људе његовог заната
У те дане страшне анархије,
Гдје смрт сјеме на све стране сије,
У предјелу китне Градишнице,
Гдје се јате облаци и птице
Ту лелејска гдје царује гора,
А заносно свака свиће зора,
Ту зликовци злочин починише
И Бакића Јагоша убише,
Миљанова јединога сина,
Те му кућу покри помрчина.
Дивна младост почела да цвјета,
Још немаше ни осамна’ст љета.
Тај потомак Томова Стефана,
Чија кућа из ратнијех дана
Имала је и Легију части,
У том дому почео је расти
И јуначке примати врлине
Да се вине у славне висине.
С комитима он везу имаше
И животом герилским живљаше,
Но шпијуни Швабе да услуже
Проказаше да скрива оружје,
Те га они ставише на муке
Да им ода комите - хајдуке,
Гдје се крију, ко их хљебом храни,
И ко стоји на њиховој страни.
Царевину своју да одбране,
На јеле га разапеше гране
Везанога дижу у висине,
Како само то зликовци чине.
Гране јеле под њим су палили
И димом су њега угушили.
То бијаше нов начин распећа,
Домет свјетски овог људског смећа.
Али Јагош ријеч не изусти,
У мукама он душу испусти.
Да рањено превију му лице,
То гаврани предузеше птице,
Гладни вуци, лисице лукаве,
Уз лешеве што непокој праве,
Те петога нашли су га дана
Родитељи помоћу гаврана.
И у старом ломном Шекулару
Ту Петрову постојбину стару,
И потомка његовога – Даше
Св'јетлог лика из прошлости наше.
И ту одред бијаше комита,
Младих људи попут бора вита,
То је мјесто горштачкога соја
Што је вично за слободу боја.
Пред њима је Лекић Милисаве,
Вођаше их кроз борбе крваве
Он имаше искуство и знање
За герилско старо ратовање.
По горама гдје се борбе воде
На бранику пали су слободе
Рмуш Јеро, свијетла му рука,
Бјеше хајдук што гони хајдука!
На границу турског царства дође,
Цио живот у борби му прође,
Бјеше веза црногорског двора
Са Србима косовског простора,
Шта се тамо за слободу ради
Он јављаше црногорској влади.
Из тог братства и два братственика
И Јерова вјерна сарадника,
Милисава убише и Анта
Два ратника хајдучког заната
Ти Рмуши под Мокру планину
Испољише ратничку вјештину.
Од Лабуда, кнеза Шекулара,
Држећи се пушке и ханџара
Кад би тешки наступили дани,
Убијали, били убијани.
Бјеху брана за долину Лима,
Трн у оку турским везирима
И дали су доста патриота
И ратника попут Рмуш Ота.
У одреду комитске гериле,
Уперене против швапске силе,
Из плејаде два минула рата
Даше Пула и Шћепа му брата.
Братство даде и пет заточника
Са Медаљом Обилића лика;
Те медаље са бојних пољана
На прса су Арса и Миљана,
Костадина, Перка и Новице,
Тврде страже за српске границе.
У борбама што комите славе
И Кењићу гине Радосаве.
Од крви је он Кењића Мила
Што га турска добро памти сила
Кад се ломи луна Азијата,
У вријеме Балканскога рата.
С њима гине Алексић Миленко,
Ратни углед одавно је стек'о
Борећи се снагом и вјештином,
Па и сада то потврди чином.
Бракочевић исто Симеуне
Учесник је у многе побуне
На граници Ругове крваве
Гдје су пале многе људске главе.
Њима куће бијаху планине
На простору дуж Лимске долине,
Сви стазама прођоше предака,
Српског рода великих јунака;
Љевак Вука, Комнен барјактара,
Шекуларских и других главара,
Свуда ратни одјекују крици
Црногорски то су бесмртници!
За сдободу ако треба крви
Они знају - треба бити први!
Види Швабо да му мира нема,
Па тактику поче другу спрема.
Издајице нађоше за паре,
То бијаху свашточине старе
Те на мосту убили су Лима:
Див - јунаке међу јунацима
Крџић Баја, чувен официра
И Машничке чете командира,
Јокић Нику, четног наредника,
Трагедија то бјеше велика
За комите у Васојевиће
И заново јуначко прегнуће.
* * * *
У те дане ужаса и страве,
Кад јефтино бјеху људске главе,
А вдадаху суровости рата
Па и земља препуна целата,
Ухватише крсташ орла сура
Из Гусиња Вујошевић Ђура
Куч старином, капетан племена,
Чувен јунак из тога времена.
На граници љуте Албаније,
Проклетије гдје су најмоћније,
Гдје живјаху аге и бегови,
А гинуше српски витезови.
Ухватише Јакшу Поповића,
Учитеља из Братоножића,
Црне Горе бившег посланика
Вешовића вјерног сарадника
Син то попа бијаше Николе
Кога људи цијене и воле.
Доведоше оба на Цетиње,
Црногорске гдје бјеху светиње,
За које су знали умирати –
Да им суде крвави џелати!
Ту су разне издржали муке,
Ломљене им и ноге и руке.
Док децембар двадес’ седми дође,
Тад крваве швапске коловође
Изведоше два српска ђетића
На пољану звану Обилића.
Зле убице у свом срамном колу
Доведоше и попа Николу
Да он гледа рођеним очима
Гдје његова стријељају сина.
У црквеној поп бјеше одори
Која пркос крвнику говори.
Кад Никола њима приђе ближе,
Крст високо изнад главе диже
И са њиме поздрави ратнике,
Црне Горе смјеле осветнике,
А кроз вјетар што пољем повија
Узвик чу се: „Доље Аустрија! ”
У том часу с ловћенске висине,
Коначишту чојства и истине,
Ту гдје вјетар у сталном немиру
Додирује жице на клавиру
И изводи чудне медодије,
Музичар их љепше дао није,
Ту орлови кроз муње крстаре,
А громови ломе јеле старе,
Ту постеља бјеше за хајдука
И за гладне медвједа и вука.
Њих удружи невоља и мука
И крвничка зликовачка рука.
Одатле се плете в’јенац славе
За јуначке црногорске главе
Њега плету нагоркиње виле
Које бјеху Ловћен прекрилиле.
Поздравише бесмртне хероје
Пред пушкама што џелата стоје,
Пуни части и људске чврстине
К’ о цетињске тврде клисурине,
А за дјела њихова велика
Народ њима диже споменика
Те и данас на Цетињу стоји
Дар потомства да живе хероји.
* * * *
Ви јунаци ове пјесме моје
Што ће гуслар славу да вам поје,
Са кољена преносит кољену
К’ о од злата трајну успомену,
Ви синови црногорског ст’ јења
Круне српске драгога камења,
Сљедбеници Спартанаца триста
Што за Спарту падоше одиста,
Достојно се одужисте роду
И животе дасте за слободу.
Ви сте они несломиви диви
Чије име столећима живи,
Ви сте они свијетли примери
Чим се чојство и јунаштво мјери,
Ви сте они Црногорци прави
Које Његош у „Вијенцу” слави
И јунаци челичнога кова
Из „Примјера” Марка Миљанова!
У знак вјечног људског поштовања
Пјесник вам се с поштовањем клања,
На јарболу бијасте застава,
Симбол свети што значи држава,
Заточници мријет навикнути
Ваши бјеху доживотни пути.
|
