Вила вилу преко Кома зваше:
Ој, вилице, моја другарице!
Јеси л’ на Ком на планину била
Јеси л’ брала јаблана с Љубана?
Јеси л’ брала биља из Точила?
Јеси л’ воде с Маргерите пила?
И гледала Колашина града
Како га је попанула тама,
Ђе га бјеху чавке опколиле?
Ој, вилице, моја другарице,
Јесам била на Ком на планину
И пила сам воде с Маргарите,
И брала сам с Комана омана
И брала сам јаблана с Љубана
И брала сам биља из Точила
И гледала Колашина града
Како су га Турци окитили
Све главама бираних јунака,
Ђе га бјеху чавке опколиле.
То не бјеху црноперке чавке,
Но жалосне црногорске мајке
И лијепа Иванова глава.
Што би мајка за откупе дала?
Ја би’ дала три товара блага,
Два жутијех, трећи бијелијех,
А за саму Иванову главу
Још синију о сувога злата,
на коју је гуја исплетена
Насред софре уздигнуте главе
У зубе јој алем камен драги,
Те свијетли као јарко сунце,
На којој се види вечерати
У поноћи као у по дана.
Тад би брала биља из точила,
Да саставим Иванову главу.
|
