„Аој, комске вите јеле,
што сте тако потамњеле?
Јесте л’ кога ужељеле?
Ужељеле свог драгана,
цвијет плавогјоргована?”
Јелова ме пита грана:
„Зашто, цуро, чуваш сама?”
„Не питајте, вите гране,
не враћајте срцу ране.
Ево има мјесец дана
ја сам љута на драгана.
Откако се с драгим свади’,
стало срце па не ради!”
|
