Лим ријеко, водо валовита,
многи ли се као и ја пита':
ко ли ти је корито правио,
је л' ту ико прије тебе био,
како су га по имену звали,
што су теби такво име дали.
Откад течеш из Плавског језера,
колико си људи и звијера
напојио уморна и жедна,
опакога баш као и чедна.
Да ли има и лијепих ствари
којијем се можеш и похвалит'.
Више л' волиш зиме или љета,
шта највише у живот ти смета,
ко ти први извор замутио,
ко највише тебе наљутио.
Које су ти највеће притоке,
а које су најгоре ти псовке?
Лим узбурка бистре вале
своје одговара на питање моје:
"Ја постојим од када и свијет
и не мислим никада умријет'
докле год је онај ко ме створи
и чијим се именом ја зорим.
Ко рођендан мој би мог'о знати,
ко године моје избројати,
ко набројит’ радости и туге,
ратовања и невоље друге.
Разни људи, различите ћуди,
најјачи сам кад ć прољеће буди.
Кад се топи снијег са планина
и с јесени док не почне зима.
А кад почну да падају кише
тад добијем снаге понајвише.
Притоке ми зависе од кише,
некада су мање некад више.
Тајне моје када бих открио,
нико не би на свјету умио
на чист папир све да их запише
па да живи од Адама више.
Најтеже ми од људског дијела
клетва: "Лим те вода однијела".
|
