Вила вилу преко Кома звала:
Вил-вилице, моја другарице,
Јеси л’ водом умивала лице?
Јеси л’ била роду у походу?
Ниј’сам била, већ сам сигурала:
Брату Петру коња и сокола
Старој мајци од свиле кошуљу.
Сестри Јели сјајно огледало,
Снахи Ружи везена јаглука.
Ој вилице, моја другарице,
Нити иди, нит се сигураји:
Брата петра данас сахранише,
Стару мајку јуче усред дана,
Сеја Јела хоће умријети,
И снаха Ружа се преудала.
Јао мени до бога милога.
Брате Петре, од рода заклетво!
Стара мајко, слатко радовање,
Сестро Јело, далеко сретање,
Снахо Ружо, далеко праћење.
|
