Кличе вила с' Ловћена планине,
Зове вилу на Ком посестриму:
"Вило моја по Богу сестрице!
Што је јека од ваше горице?
Грмљавина као никад таква,
Пролама се сво море Јадранско,
Јесу л' збиља небески громови?
Ал'на Кому падоше рогови,
Ил' се бију огњени змајеви,
Да ли ричу горама лавови?
Али друга од Бога чудеса,
"Те се Црна Гора сва потреса".
"Сестро вило што на Ловћен седиш!
Пак сад питаш и чуду се чудиш,
Но полети на бијела крила,
Па да видиш моја сестро мила,
Нову славу и ново вријеме,
Нову срећу међу Срба племе,
И другога Рељу крилатога,
Где се роди Рашкој у крај Лима
На сред Аса места лијепога,
Слави славу данас у Беране,
Пред Ђурђеве високе стубове,
Знаш ли вило није давно било?
Кад Цар Турски посла своју војску
Те ухвата Панта Цемовића,
Горског лава од Васојевића,
Са неколко крилатих орлова
Равног Аса сивих соколова —
Отера их у Јемен далеки,
Да не буне у Беране рају,
Да су мирни да цара слушају,
Једва Панта Краљ Никола стари,
Из тамнице цареве избави,
Кад се главни Срби повратише,
Опет рају с' Турцима свадише,
Те Ас земља не би никад мирна,
Но све крв се ове земље лила,
Све се раја са Турцима бије,
А помоћи ни од куда није.
Па знаш сестро јада не имала?
Кад је раја Беранска устала,
Крв пролила, е да се избави,
А пред рајом Авро Цемовићу
Силан јунак и страшан делија,
Мудра глава, Турска крвопија,
Да освети муке Панта баба,
Да се браћо избаве од јада,
Јунаци су раја Аса равна.
Турски царе силну посла војску,
Те учини пораз страховити,
Стаде рају бити и мучити,
Јадна раја паде и пропаде.
Авро витез у гори полеће
Турчину се покорити неће,
А уз њега неколко лавова
Од Берана рода Србинова
Турке бију, а Србе кликују,
Црна Гора бих им помоћ дала,
Но јој неда сила и Европа,
Све док Петар Краље од Србије
Уста славни и подиже војску,
Оде светит Косово крваво!
Позва силна Краљ Николу стара
Да заједно иду на Турчина.
Те се диже Црногорски краље,
Помоћ даде Авру Цемовићу,
Даде њему пушке и топове,
И сву бојну храну и џебану.
Кад се Авро дохвати оружја,
Као соко крила на планини,
Диже јунак сву Беранску рају,
А с Турцима започеше кавгу,
Ноћно миче жене и дечицу,
Те без вакта води у горицу,
О јесени кад нема зелени
Остадоше куће без чељади
Оста марва, оста земља сама,
Пуче пушка од Беранске раје,
Проломи се Рашка земља равна,
Балкан јекну, Европа одјекну,
У Беране закукаше Турци,
Од свуд лете Срби као вуци;
А са њима Лакић војевода,
Силан јунак јуначина стара,
Од државе Црне Горе Краља,
Те бој бише и крв црну лише,
Лим потече крвав од јунака
Многа оста жалостива мајка,
Ас се земља крви натопила,
Јасиковац огањ изгорио!
Што Србину црне јаде даде,
Сину сунце и угрија рају
Освојише Аса и Беране —
Болне раје да залече ране.
Те Беране узе и освоји,
Сад у њима српска војска стоји,
Дивна раја Беранска бригада,
Сада Авро Цемовић команда,
Уз њега су његови главари
Сајчић Мило са краине крило,
Па је друго Марјан Вуковићу;
А треће је Вуко Дабетићу;
А четврто беше Делевићу;
Славу славе и Богу се моле,
Топом бију, рујно вино пију,
На Беране крсташ барјак стоји,
Већ се раја Турчина не боји —
Него дођи моја посестримо!
Да весељу заједно будемо,
Да ти видиш, јада не видела!
Како јечи банда и рогови
Како славу наши соколови,
Нема ага, нема кајмакама
Ни бегова, оџе, ни кадије,
Коран пао, а крст засијао,
Лим ријека низ Беране тече,
А црквена звона дивно јече,
Гусле јече оглашују славу,
Србин с крвљу задобио славу
Славе нема без крви јуначке.
|
