Вила вилу кроз облаке звала:
Посестримо златнокоса вило,
Кад си скоро на Комове била,
јеси ли ми мог брата видјела
Су његове три стотин оваца?
Је ли Милан најавио овце?
Кроз облак се одазива вила:
О, бога ми, мила посестримо,
Жалићу се на Милана твога,
Најави ми тристотин’ оваца,
Те ми Милан оман погазио
Про цијеле планине Комова,
Да сам могла, рад атара твога,
Милана би твога устр’јелила
Да не јави про Комове овце.
Немој тако, посестримо вило!
Ја бих своје очи извадила!
У мене је девет Милих сеја,
Ми немамо до једног Милана,
Кад би мени тако урадила,
Оба бих ти ока извадила,
Спустила те на зелену траву,
Свезала те за јелове гране,
Око гране косе замотала,
Да те нико размотат не може.
|
