Бијела је кликовала вила
Са Рујишта, мјеста високога,
А дозива питому Бихору
По имену бега Ћоровића,
И овако њему проговара:
„Омер-беже, од Бихора главо,
Ал’ не чујеш, ал’ хабера немаш
Е та силна уочила војска
Од Нахије и Васојевића
А пред војском војвода Миљане.
Но ал’ бјеже, преварит’ те нећу”.
Кад Омер-бег вилу разумио
Овако је вили бесједио:
„Хвала теби на хаберу, вило,
Ал’ не хвала војводи Миљану
С мало војске од Васојевића
Док је мени Плава и Гусиња,
Па док му је града Колашина,
Па Берана, града царевога,
И док ми је Бијелога Поља,
Па Сјенице, крваве паланке,
И Рожаја, на гласу крајине
Не бојим се бутун Горе Црне,
А камо ли војводе Миљана
С мало војске од Васојевића”.
Но му вила опет бесједила:
„О, не лудују, беже Ћоровићу,
Доћ’ ти нико у индату неће:
Русија је с царем заратила
И на њега силу окренула,
Но ал’ бјежи, али се предаји!”
То изрече од планине вила,
Па полеће на лагана крила,
Оде вила ђе је прије била,
На Кому је одморила крила.
Тад војвода окренуо војску,
И ето га низ Нахију равну!
А да видиш војводу Миљана
На његова хата од мегдана,
Којега је на Рудеш добио
Кад је с пашом мегдан дијелио!
На њега је сабља од мегдана
Што је такве на Србина нема,
Бритка сабља баш Кусовца Ђура,
Прије тога Бушатли-везира,
Коју му је књаже поклонио
За победе што је задобио.
За војводом од војске главари,
А за њима силовита војска.
Ама иду ноћно без мјесеца
Да их не би опазили Турци,
Док дођоше питому Бихору
У малено село Лукавицу.
Ту војвода одморио војску,
Па главаре к себи дозиваше
И војну им наредбу даваше,
Куд ће који од њих ударити
И на турска села напанути:
На Биоче тврдо одредио
Командира Панта Цемовића
И Станишу храброг Вуковића
И за њима шест стотин’ јунака,
Све бираних по збору момака;
А на тврдо Поде одредио
Командира Мира Дедовића
И јунака Радоја Ђукића
И за њима шест стотин’ момака
Све бираних од боја јунака;
На Срђевац тврди одредио
Командира Божину Лекића
И јунака Јована Бакића
И за њима шест стотин’ момака
Све бираних од боја јунака.
Кад војвода војску разредио
Овако је њима бесједио:
„О главари, моји соколови,
Ударимо питому Бихору
Па сва села огњем претворимо
И Нахију нашу осветимо,
Коју су нам изгорели Турци”.
Командири поведоше војску
И студена прегазише Лима.
Тек свануло у зору бијелу,
Изненада удрише Турцима,
Кад се Турци јаду не надаху.
Колико им силно ударише
Сину ватра, попадаше главе
Ма се Турци из затвора бране,
Бране себе и танке чардаке!
Али Срби живо јуришају,
Нит гледају мртве ни рањене,
Ватру дају - никад не престају
Док сва села ватром претворише
И Турћију у црно завише,
Па се Срби натраг повратише,
Hoceh’ своје мртве и рањене.
Носећ’ турске главе и оружје,
Водећ’ турске коње седленике
Па Лим воду опет прегазише.
Ту војвода уставио војску
Те ожали мртве и рањене
И велики шенлук учинише
На побједу што су задобили,
Па се Срби натраг повратише
И дођоше у Нахију равну,
Погинулу браћу сахранише,
Међу нама спомен оставише:
Да Српкиње рађају јунаке
Од којих ће турске кукат’ мајке.
|
